I.
Tko iole poznaje rusku književnost u osamnaestom i devetnaestom stoljeću, jamačno će priznati, da u Rusâ imade znamenita humoristična žica i da su osobito daroviti za satiru. Od Daniela, koji se je rugao ženama, do Saltykova-Ščedrina dugačak je put, na kojem su ruski humor i satira iz bylinâ, pripoviestî i poslovicâ najprije prelazili u novele i drame. Zatim je knez Kantemir udario temelj novoj satiri, koja se je u Sumarokova, u satiričnim časopisima i u veseloj drami osamnaestoga vieka liepo razbujala. Pa onda dodje još sjajniji niz, — to su Gribojedov, Gogolj, humoristi »prirodne Škole«, Ostrovski, Saltykov... U Saltykova razvija se satira do veličanstvene slike ne samo domovinskih Abdera i Bedlama, nego takodjer sviju »osnovâ i nitî« družtveno-političnoga života u zadnjih trideset godina. U tom dugom razmaku vremena bio je Saltykov neumoran dijagnostik ruskoga družtva, njegovo je uho osluhnulo svaki kucaj narodnoga bila, zato je on i bio vrstan, da i najnezamjetnije simptorne družtvenoga lecanja i bolesti odkrije, njihove uzroke protumači i unapried prokaže njihove posljedice; on je bio junačkoga srca, da s bezobzirnom porugom i neizporednom ironijom razkrinka »visokorodjene lopove« i neznatne lupeže, da ih izvrgne ruglu i u obće da
