pristajao u kolo ovih ljudi. Plemića Turgenjeva, vazda mirnoga, samouvjerenoga, oštroumnoga, nije mogao trpjeti, jer je sâm bio nešto podpuno protivno. No on bi se mogao pokloniti visokoj moralnosti Bjelinskoga. Pa ipak ga zove »poganim pojavom«. To je već bolestna razdražica. Svakako je Dostojevski mnogo izgubio u Bjelinskoga, prije svega nestalo mu je vodje, kojega se je htjelo njegovoj nedisciplinovanoj prirodi.
Uspjeh »Biednih ljudi« nadkrilio je sva očekivanja, pa je Dostojevski u svojoj nervoznosti stao vjerovati, da je viši i od Gogolja. Razočaranja su nadošla skoro. Kriv je sam Dostojevski. On se je zadužio na sve strane, stao je pisati na silu, laćao se deseterih posala i brzo sipao radnje. Htio je napisati u isti mah tuce pripoviestî i feljtonâ. Medju drugim počeo je »Netočku Nezvanovu«, »Proharčina«, i izradio roman »Dvojnik« (Sebevid, Doppelgänger), ali mu ovaj roman ne podje za rukom. Obćinstvo je našlo, da se ne može pročitati. No osobito porazi pisca neuspjeh »Domaćice« (g. 1847.). Bjelinski ju nazva nervoznom ludorijom, Dostojevskomu se stanu podsmievati i govoriti, da se je izpisao, pa je sam kadkad na to pomislio. No on odluči napisati što veliko, ali ne dospije. »Ja sam sve« i »ja sam ništa« preskakivalo je u njegovoj glavi od časa do časa.
Bolest je počela postajati sve opasnija. Bijaše to bolest duha: Dostojevski i nije bio toliko bolestan, koliko se smatrao bolestnim. Neprestano se liečio, činilo mu se, da silazi s uma, ili bi držao, da je sušičav. Zato se dade na čitanje medicinskih knjiga i stane izpitivati opasne simptome na sebi. Mučio se i mučio, te sam sebi postajao nepodnosan. Ubijala ga neudovoljena samoljubivost, strašio ga život i grozio mu se strašnim slikama gladne smrti. Vidio je, da ne može ovako i dalje, ali nije znao, kako bi inače. Ubijala ga kao neka težka slutnja: i ona se obistini.
God. 1849. bi obtužen krug Petraševskoga poradi socijalistične propagande, a u tom kolu bijaše i Dostojevski, te on
