a gospodja Viardot izradi glazbu za njih, te je kadkad sama izvodila partije kontralta. Sam Turgenjev odabirao bi za se rolu ljudojeda, čarobnika ili paše, koga su nadvladavale i mučile dražestne elfe ili obitavateljice harema. Redateljem je bio kapelnik iz Stuttgarta Eckert, koji je ujedno pratio na fortepijanu. Niži sprat Turgenjevljeve ville bio je priredjen za glumište, pa je amo dolazilo izabrano badensko kozmopolitsko družtvo, pohodio ga je i pokojni pruski kralj Vilim, kasnije car njemački, sa ženom svojom.
U to vrieme, pripovieda Pietsch, Turgenjev je rek bi hotice pokazivao neobičnu lienost. On se kanda vas podao drugovanju s milom obitelju i glazbi, koja je postala najglavnijom potrebom njegova života, a od polovine augusta — lovu, koji je nada sve ljubio. No uza sve to Turgenjev je radio. Svake godine silio se, da podje na zimu ili s proljeća u Rusiju, pa bi u doba ovoga kratkoga dodira s rodjenom grudom kao drevni Antej, sin Zemlje, nabirao novih sila i novih dojmova za radnju. U ovoj epohi (od g. 1866.—1867.) Baden bijaše zbiralište predstavnika najrazličnijih klasa ruskoga kulturnog družtva, koji su mu poslužili za novi roman »Dim«. Ulomke njegove čitao je pisac g. 1867. u februaru u Petrogradu na književno veče pred hrpom obćinstva; dočekali su Turgenjeva neobično: sred pljeskanja čuli su se zvižduci ljudi, koji piscu nisu oprostili Bazarova.
U martu g. 1867. izadje »Dim« u »Ruskom Vjestniku«, te poput »Otaca i djece« izazove veliku buru, u kojoj su mnogi prigovori i napadaji zapali pisca. Najviše su mu prebacivali, da ne poznaje ruskoga života. No Turgenjev je ovaj put ostao mnogo mirniji nego poslije »Otaca i djece«, te nije više govorio, da će se odreći knjige, nego je naprotiv radio veoma usrdno.
»Dim« udara već u strože žice, nego »Otci i djeca«. Pjesnik izvabljuje iz njih samo disonancije. Boje su u noveli žarke, pisac odkriva i obtužuje. Novela riše glupi život Rusâ u Baden-Badenu. Ženski slabić Litvinov napunja nas samo antipatijom, da i ne govorimo o dosadnim vikačima s Guba-
