za srednji način života. Njihova umjerenost i akuratnost ne naliči tim svojstvima u Molčalina ili Famusova. Oni su, kao ljudi svjetine, vriedni, da ih poštujemo i volimo.
Adujevi preziru maštanja svake ruke, ne žele biti u jednom kolu s »fantazerima«. S toga je i »Obyknovennaja istorija« tako prezirala nemirne struje vremena svoga, a i odlomci »Oblomova«, pisani za ancien regime-a, ne pripoznaju pretenzije, da roman ide uzporedo s tendencioznim djelima literature.
Ali sad su se vremena izmienila do koriena. Evo ovih pet godina 1855.—1860., koje su upravo medene nedjelje ruskoga napredka, kad su se svi slojevi družtva ruskoga od snježnih vrhunaca do skromna žitelja u kolibici podali iskrenomu liberalizmu! I praktični Adujevi prionuše uz nove ideje, te se uhvatiše u kolo ljudi, koji su odlučili izpitati i izviđati rane i bolesti ruskoga družtva.
No i ovdje nije valjalo napustiti one vriedne opreznosti, koja krasi svakoga čovjeka rada. Našlo se mnogo ljudi, koji su u prvi mah prigrlili nove ideje, ali su kojega prekrasna jutra iznenada osvanuli u protivničkom taboru. Trebalo je dakle pristupati k novomu duhu vremena s nekim oprezom. Bez sumnje se na ime pokazuje, da je svakoj rani družtvenoj korien ne samo u prošlosti, nego i u sadašnjosti; pa je zadaća ozbiljna umnika, da izpita, nije li možda i u novom sustavu, po kojem se proučava družtveni organizam, koješta protiv zdrave higijene družtvene.
Takav je sustav družtvene dijagnoze sjajno proveden u »Oblomovu«. Za ljude, koji ne ljube rezke istine i ne mare za očevidne rane družtvene, može li gdje biti jasnija slika ruskih neporedaka, nego što se prikazuje u »Oblomovu«? Sve je svedeno na početna svojstva ruskoga čovjeka, koji je sam kriv, ako mu nije sasvim dobro. Lienost je, kako znamo, majka svim griesima i nevoljama: odatle — veli Gončarov — sva neurednost i nepravilnost ruskih prilika, koja će prestati istom onda, kad ruski čovjek prestane ljenčariti.
Kako se vidi, formula mu je prosta, da ne može biti
