I.
Na kojega je od svojih junaka nalik Gončarov? Započinjemo zato ovako, jer su junaci njegovih romana tako izraziti, tako se duboko zasiecaju u pamet svakoga čitatelja, te ako se želimo upoznati sa samim piscem, uradit ćemo najzgodnije, ako potražimo, na koga je od junaka svojih pisac nalik.
Je li nalik na Oblomova, na staroga Adujeva, na mladoga Adujeva, ili možda na Rajskoga?
Sam se Gončarov uzporedjuje s Oblomovom. Dosta je, ako se opomenemo epiloga, gdje veli; »Išla su po drvenim pločnicima na Vyborskoj Storoni dva gospodina. Jedan bijaše Stolz, a drugi, prijatelj njegov, književnik apatična lica, zamišljenih, gotovo snenih očiju.« Kako se kasnije razabira, nije taj apatični književnik, što se razgovara sa Stolzem i lieno zieva, — nitko drugi, nego sam pisac romana.
U putopisu »Fregati Palladi« kliče Gončarov: »Očevidno, meni je po rodu sudjeno, da budem lien i da lieno zaražam sve, što mi se primakne.«
U osmoj knjizi »Podpune zbirke djela I. A. Gončarova« imadu »Četyre očerka« piščeve izpoviesti, odakle se čitalac može lako upoznati s nazorima Gončarovljevim, te u obće sa svom duševnom fizionomijom piščevom. Ovdje veli Gon-
