jednako navaljuj i navaljuj. Napokon prekori Gogolja s nezahvalnosti. Gogolj da se ukloni razpri, ode iz njegove kuće pomno šuteći o uzroku, dok je Pogodin postojano ogovarao Gogolja, da je prznica.
Sve to ogorči nervozna pjesnika, te on odluči opet na putovanje. Drugovi ga osipali pitanjima, kuda će, odvraćali ga od nauma, no on im odgovarao neodredjeno. Jedared se začude Aksakovi Gogolju, koji dodje k njima sa slikom Spasiteljevom u ruci, a lica neobično vesela. »Čekao sam, — reče, — da me tko blagoslovi slikom, ali ne učini nitko. Napokon me blagoslovi Inokentij i sad mogu reći, kuda idem: ja ću do groba Gospodnjega!«
Gogolj je sprovodio mitropolita Inokentija, kad je odlazio iz Moskve, pa ga Inokentij na razstanku blagoslovi slikom. U tom vidje Gogolj višu, božju privolu, da izvede svoj naum, o kojem nije nikomu govorio.
Neočekivana njegova namjera izvede silnu sumnju, počeli ga držati ludom. Gogolj je medjutim što više mučao.
Uz štampu »Mrtvih duša« zdravlje se Gogoljevo popravi, te Gogolj ode iz Moskve u Petrograd, odakle je hrlio otići. S početka je htio objelodaniti podpunu zbirku svojih djela zajedno s »Mrtvim dušama«, ali se domisli, da bi predugo ostao u Rusiji, pa povjerivši izdanje svomu prijatelju Prokopoviću ode u maju iz domovine ne čekajući, što će reći štampa o djelu njegovu. Odziv je bio medjutim takav, da bi Gogolj mogao zaboraviti mnoge neprijatnosti posljednjega godišta. Svi tabori susreli su knjigu sa zanosom. Pletnev je napisao pohvalnu kritiku u »Suvremeniku«, K. Aksakov izporedi Gogolja s Homerom, za Bjelinskoga bijaše ovaj roman — početak nove epohe za rusku knjigu.
No Gogolj nije sasvim shvaćao onoga značenja, koje je u to doba zadobila ruska književnost; budući tudj dubokim načelnim pitanjima tadašnjega vremena on je družtveno-političku borbu tadašnjih stranaka u književnosti držao za ličnu strast, te mu se je gadila.
Gogolj jedva dodje do Gasteina, pa već u pismu moli Aksa-
