Stranica:Ruski pripovjedači (1894).djvu/114

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Ova stranica je ispravljena


i njihovi učenici u liepoj knjizi Musset, Hugo, G. Sand), te su sa simpatijom pratili demokratska nastojanja kasnijih februarskih ljudi. Bakunjin, preselivši se u Berlin, postade suradnikom Rugeovim u »Ljetopisu«, a Hercen i Bjelinski preuzeše u »Otačbinskim zapiscima« i kasnije u »Suvremeniku« vodstvo progresivnih književnih ideja. Bjelinskomu bijaše težko. Reakcija, sliepo bjesnilo cenzurne oblasti nije dalo, da se pretresaju dnevna pitanja, izuzevši strogu literarnu sferu nije se moglo ništa kritici podvrgavati. Reakcionarna štampa (Bulgarin, Senkovski, Greč, Polevoj), stojeći pod zakriljem žandarâ, krenu biesnu hajku na časopis Krajevskoga; bila je prava sreća, što se je službenim čuvarima obćega dobra kritična i moralistična propaganda Bjelinskoga pričinjala glupim nesmislom, za koji policija nije trebala ni mariti!

Bjelinski sad više ne stoji u estetici na stanovištu teorije o bezsviestnom stvaranju, kao ono s početka; umjetnost mu nije više bezsviestno lebdjenje umjetnika u višim sferama, nego samo sredstvo za izraz životnih pojava, za objašnjivanje i razumievanje života. Tako je kritika pošla na publicistično tlo, dočim je dotle išla samo za abstrakcijom. Trebao je još samo korak do realistične kritike!

Preselivši se u Petrograd Bjelinski postade glavnim stupom »Otačbinskih zapisaka«, koje je godine 1839. utemeljio Krajevski. On bijaše duša organa, on mu podavaše života, pokreta, boje, te je zastupao njegov »smjer«. Kad se je javio g. 1841. slavjanofilski »Moskvićanin«, zametnu se vatrena polemika izmedju oba lista, načelno protivna. Proti Ševyrevu, koji je Bjelinskoga prekorio s nepatriotizma, napisao je on divan pamflet »Pedant«, koji je upravo porazio protivnika. Istomu vremenu pripadaju oba sjajna članka o Petru Velikom, u kojima je iznio svoje ideje o reformi i o ruskim kulturnim ciljevima, — i njegova razprava o spomenicima prostonarodne poezije ruske, koje Bjelinski nije cienio dosta. Bjelinski nije još shvaćao, koliko može vriediti prostonarodna pjesma za kulturnu povjest, jer je u ono doba izpitivanje narodnoga blaga u Rusiji bilo u povojima. Bjelinski veli: »Umjetna poezija uviek je viša od