Sliši svak tko skrovno ne drži potaje

Sliši svak tko skrovno ne drži potaje autor: Šiško Menčetić

311. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Sigismundus u stihovima 1-44.

Sliši svak tko skrovno ne drži potaje
   koliko jadovno u željah ostaje,
   i dobrih tko dvori koliku ima čes,
   jer za grih ki stvori kadgodi smiljen jes.
Još crno od bila ne znah ja razdilit,
   ljuvena kad strila zače me jur cvilit,
   ter me da gospoji svitljoj ner sunačce
   koja mi opoji ljuveno srdačce;
džiljom ter pribilim, nje lipos gdi cafti,
   učini da cvilim, a srdce da dahti.
   U kih se nevoljah vele dan ispuni,
   željno se ter moljah od gospoj toj kruni,
jeda ju milos prit učini na ljubav,
   koja me čini mrit ljuveno, dim uprav.
   Kad ona vidi toj i ktomu put steče,
   učini život moj od smrti daleče.
Za službu dohrani prislavni svoj obraz
   od koga ne brani meni dat svu oblas;
   od svoje mladosti vinča me i kruni
   ter rajske sladosti život moj napuni.
Meni se sva u dar darova, pravo dim,
   ter se mnih Leksandar, da vas svit gospodim.
   Gizdah se nje slavom jak dikom jeljenčac
   i cvitak meu travom ki se vije u venčac.
Vide mnih svu slavu hvalit se po družbi:
   ovuj vil gizdavu izdvorih na službi.
   Donese do svojih toj nitko sve za zled,
   ter se s njom razdvojih, jer daše čudan red.
Nu misli, ljuveni, što se tuj odluči,
   najliše kad meni nje lipos poruči:
   "Ne primi u zazor, ako me uskore
   ne vidiš na prozor, zač mi se ne more,
da nam se zli ljudi po pamet ne stave;
   i ti se ter bljudi, jer vidiš što prave."
   Slišav taj žestok glas, umri mi sve srce
   a strnu svaki vlas jak na dan od smrce.
U taj čas pođoh tja, cvileći vel' sozno,
   ne rekši drugo ja negoli kleh grozno,
   govore: životom da ga Bog ucvili
   s anđelskom ljepotom tko mene razdili;
sve "vajme" da upi i da mu nenavis
   na ljubav nastupi, neka gre u nesvis,
   neka gre uhiljen, kakono gredu ja
   s gospođom razdiljen, sva suncem koja sja.
Ovakoj tuj rekoh i mnokrat toj pravljah,
   mnokrat se zatekoh sam ubit i spravljah;
   nu pozrih jur k Bogu, vladat se ne dah tač,
   li veljah: ne mogu trpiti tolik plač!
A misli tko ljubi, - postavljam u tvoj sud, -
   tko ljubav izgubi, je li mu velik trud,
   je li mu boljezan. Zašto se mni meni
   da željna ljubezan život je pakleni;
zašto ja u vas svit ne nađoh, moj Bože,
   razgovor ali svit, da mi trud odlože;
   ter mnogo vrimena u mojoj mladosti
   taj želja ljuvena ne sčeka radosti.
Ja zatoj odolit ne mogoh tolik jad, -
   zatoj se pomolit gospođi pođoh tad;
   ter kad me zamiri gdi kopnim kako led,
   da moj plač namiri vesel'jem stavi red.
Reče mi po svojoj jedan dan poruci:
   "Danas je rok tvojoj i želji i muci;
   dosta si u tužbi provel zla života:
   želi te u družbi sad moja lipota.
A zatoj sunač zrak tom vidiš da pođe
   a pride noćni mrak, prid' u dvor gospođe."
   Pomisli malo sad, tko ima sve srjeće
   more li biti rad od mene taj veće?
Toli se veseljah er bîše bez mire
   ter jošte u željah ne imah sve vire;
   nu kada ja vidih da [s] suncem dan pođe,
   zapovid svu slidih od moje gospođe.
Spravih se ja hrlo i pridoh na nje dvor
   i puštah sve grlo, da čuje moj govor;
   a sve toj za uzrok, zač bîše bilig nas,
   kad godi imah srok sadružit nje obraz.
Tuj ončas doteče nje ures gizdavo,
   veselo ter reče: "Jes' li živ? jes' zdravo?"
   Jošte me nje lice obasja kako raj,
   gdi zaupi: "Svilice, za mal hip pokrsmaj;
jer pravo govoru, kako sâm čuti mož
   i vidit, po dvoru po našem da bde još."
   Kako čuh rič onu, punu sve radosti,
   svis moja utonu u rajsko' sladosti;
toliki razgovor u srcu ja stekoh,
   ter ini odgovor tadaj njoj ne rekoh
   negli rih: "Ružice, ti s' zdravje, ti s' pokoj,
   ti ne daš tužice da pati život moj."
Još rekoh: "Gospođe, da se što ne zgodi?"
   Tuj ljepos nje pođe da svoj dvor uhodi.
   Stojeći ja tade, ljudski glas oćutih:
   ončas mi zla pade a dobra ne slutih,
misleći još rekoh: ôvo t' sam zamiren:
   Zatoj k njoj potekoh, jeda bih namiren.
   Vidiv me gdi ja mrah, doleti kako stril
   ter zaupi: "Ne imaj strah, pokle si u moj kril."
Tuj moje predan'je nje lipos prosinu,
   gdi mi da ufan'je da se ja ne brinu;
   ar pozna svu stražu ka biješe tuj došla,
   nî tribi da kažu kojega cić posla.
Viđ svaki ljuveni koli se dreseljah,
   dokole rumeni obraz nje ja željah;
   i kolik strah prija moj život uzviren,
   kad ondi najprija mnih da sam zamiren.
Ne mnih ja u tuzi održat život moj:
   toliko isuzi srdačce me za toj.
   Da kad se u ruke gospođi ugledah,
   veće ja tej muke na srcu mom ne dah,
ner vazeh nje obraz i oči, govore:
   "Ovi li mom poraz srdačcu satvore?"
   Ako rič ku recih ne biješe naredna,
   s celovom li tecih na ličca nje medna.
A mnokrat ja stanih jakino vas vazet,
   ter iz nje ne ganih oči me ni pamet,
   negoli gledah stav nje grlo i kosi
   u kojih svu ljubav i ljuven stril nosi.
Ovo mi znam uvik virovat li neće
   da more mlad človik cviliti ne hteće,
   kako tuj cviljah ja od vel'je radosti.
   Sva mi svis pođe tja u rajsko' sladosti,
najliše gdi doni na moji ust' svoj celov,
   koji mi pokloni za milos u darov;
   vaze me pak u skut, ka uvik razbluda
   ne bi mi dala čut ni muke ni truda.
Zač mi da ličca dva, neka me zabavi,
   a sebe stvori sva medenom ljubavi;
   ter slatke nje riči i mili još pogled
   ljuveno zaliči jadovnu moju zled.
Zatoj se hitrah njoj jakino djetence
   i željni ruci moj' savijah u vence,
   ter grlo nje krunjah a moje nje lipos;
   tuj slave napunjah ljuvenu ja kripos.
I tu jo' zahvali priklono mâ mlados,
   er moj trud požali anđelska nje rados;
   ter začeh prošten'je prosit jo' s ljubavi,
   da moje zgrišen'je na pamet ne stavi.
Na toj rič ni usti ne da mi otvorit,
   nu se još dopusti druzih toj sve tvorit;
   ter sam ja stanovit, toj stvorit bi uzrok
   da se tuj ponovit ne bude moj prirok,
Da me se jad s tugom ostane svršeno,
   zače rič o drugom nje ličce rumeno;
   zatoj se nađoh rad, i zatoj svak hodi,
   jer mu ću kazat sad što mi se tuj zgodi.
Dokole smiljen'je ovoj ja ne stekoh,
   velekrat cviljen'je ljuveno njoj rekoh;
   mnokrat jo' još veljah: "Umiram s boljezni,
   umiram u željah cić tvoje ljubezni!"
Ter slavna nje mlados ovu stvar spomenu
   koju bih za rados zabil ja ljuvenu;
   otvori sve usti jak cvitak ružice,
   tere glas ispusti: "Gdi ti su tužice?
gdi ti su boljezni koje ti sâm reče
   u željno' ljubezni cjeć mene da steče?
   Ter ako sam sebe osvetit gledaš sad,
   ovo sam kon tebe: osvet' se, neka s' rad!
To li ki od mene ljubavi lik želiš
   ter imaš spomene, zač mi ga ne veliš,
   zač mi ga neć pravit? ar sam ja pripravna
   togaj te ozdravit jak slugu prislavna."
Kako mi toj reče, svi, znajte, ljuveni,
   er pamet uteče na drugo sva meni;
   vas pođoh u plamen gorušte ljubavi,
   jak trave suh pramen kad na plam tko stavi.
Ukazah u meni želin'je ljubovno
   koje svi ljuveni požele, ma skrovno.
   Nu slavna nje lipos kad moju zna misal,
   ukaza tuj kripos ku ne bih ispisal;
ar da čti u čten'ju u kom je diklam svit,
   ne bi nje počten'ju mogla nać taj odvit.
   Istom stah ter zgledah nje razum što veli,
   ter srci mom ne dah toj veće da želi;
pače se još kajah, jer ovu vlas stekoh,
   ter se tuj potajah, veće rič ne rekoh.
   zatoj me jur uče nje ljepos prašati:
   "Što stojiš tač muče? hotij mi kazati,
jer viđu vrh sebe da stojiš ne malo;
   ča je toj od tebe, gizdava mâ hvalo?
   Ako se što boliš gdi ti se molju ja
   da tuj stvar odoliš ka nam se ne prija,
vazmi toj iz srca, moj džilju gizdavi,
   zašto je toj smrca od naše ljubavi,
   zašto je konac toj i svrha prijazni,
   prislatki cvite moj, svom slavom ukrasni.
A pak znaš da veli ova se rič vinu:
   dokli se stvar želi, dotle je u scinu;
   ter našo' ljubavi ne nađoh ini lik,
   čim da se proslavi i trpi po vas vik,
ner vladat tuj želju da konac ne ima.
   A veće ne velju, zač mi se ne prima;
   nu što se zatekoh ozdravit poraz tvoj,
   nemoj mnit da rekoh bez misli ja ovoj.
I sada još pravlju er sam ja pripravna
   tebe da ozdravlju jak slugu prislavna,
   da tebi dam rados i tvojoj ljubezni,
   ako je mâ mlados lik tvojoj boljezni.
Ovo ti obraz moj, ovo ti me lice,
   ter cvilit već nemoj, grimizna svilice;
   ovo ti me čelo, visok vrat i kose
   i grlo veselo, moj venče od roze.
Ovo ti me oči kojim si srdačce,
   kojim si s istoči viditi sunačce;
   ovo ti me usti i ljuven njih celov
   koje ti dopusti život moj u darov.
Izbiraj što ćeš sad jak cvitje po vencu,
   jakino ljeti hlad po živom studencu.
   Ako ti je što drago, tebi se ne brani
   menije je li blago, moj džilju izbrani.
To li ti zadosti, moj cvite, nije toj,
   neka te radosti napuni život moj,
   neka još tuj smilos mož imat u mene,
   ovo ti za milos me prsi ljuvene!
Zatoj te još molju, rumeni cvite moj,
   ne vazmi zlu volju na mene, venčac tvoj:
   ne mari ter o tom što ćeš pak sam žalit,
   ner što sad i potom vas će svit pohvalit."
Rekši toj nje ures, slatko me pogleda:
   mislite koju čes tuj mi slas nje ne da!
   Kad slišah toj i čuh, svega me zanese
   ter stojah u posluh; mnjah zlatom da veze,
mnjah biser u moj skut da pada bez vitra:
   toli nje biješe čut slatka rič i hitra.
   Ja pravljah u meni: ovo je dobrota,
   ovo je svršeni razum ter ljepota;
ovo je ona vil sunačcem ku velju,
   ter dosle nisam vil što služim i želju;
   a sad sam stanovit da većma nî človik
   od mene darovit, ni će bit po vas vik.
Ar vidih sve čten'je i ritko nađoh toj
   da more počten'je s ljeposti stat u goj;
   a ovoj ljepotom nî druge u Greciji
   ter slavnim životom vaze glas Lukreciji.
Ovako izbrane nje stvari razbirah,
   a s druge li strane na vilu pozirah;
   ter mi se od rozic ona cvit činjaše,
   gdi jo' pram od kosic niz ličca lećaše.
Tuj toprv znah poraz i milos ljubezni,
   razmisliv nje obraz svom slavom uresni;
   da kada otvori pribijele još prsi,
   oni čas satvori da mene sve mrzi
a da mi ljepota nje slavna omili
   izviše života od duše i tili.
   Ter ja tuj vas zađoh jakino opojen
   za rados ku nađoh va on dar gospojen.
Mnjah moja po raju da mlados sve plove,
   gdi vrime sve traju u slatke celove,
   gdi naglim i hrlju sa svu moć i kripos
   da češće zagrlju anđelsku nje lipos.
Da bude još ljubav tuj našu tko vidil,
   mogu reć ja uprav, ne bi istom zavidil,
   nu bi se zamamil jakino otravljen,
   ter bi taj čas jamil s dušom bit rastavljen.
Najliše gdi krili ona se sva k meni,
   najliše gdi mili svoj obraz rumeni;
   najliše gdi sili sa svom se mladosti
   da mene nadili još veće radosti.
Da mene pokripi i moje srdačce,
   svoj obraz prilipi satvori sunačce,
   ter zače jur pravit, svrćući ljepotom:
   "Tko nas će rastavit, njega Bog [s] životom!"
Ja ino ne rekoh ner: "Makar i amen!"
   ter k ličcom potekoh vas kako zamamljen;
   ter se ja veseljah i s dušom život moj,
   a ino ne veljah ner: "Udlji Bog ovoj!"
Danu me oni rok željahna ucvili
   kad pozrih na istok da se dan zabili;
   otvorih još pogled ter mi se činjaše
   da zora mimo red napospih svitaše,
a sve cić radosti ku ćutih dotle vas,
   ter mojo' mladosti sve se mni jedan čas.
   Ali ti ja pamet u željah bîh zgubil,
   ter začeh grozno klet zoricu i dan bil:
"Oh, svitlo sunačce, da bi sve stamnilo,
   ki naše srdačce razmiri nemilo;
   ki s tvojom svitlosti greš da nas razdijaš,
   a ne imaš milosti da nas tač rascviljaš."
Tuj ona od gospoj ružicom ku zovu
   slatki glas pušta svoj ter reče rič ovu:
   "Da pozna sunačce prisvitlo i [s] zorom
   sej naše srdačce, stali bi za gorom,
neka nas razdilit ne budu željno sad,
   neka nas rascvilit ne bude ljuven jad.
   Nu tko nam razumi ovi hip ljuveni
   negoli samo mi, - ja tebi, ti meni?
Zatoj se, čuj, ne smut', moj džilju gizdavi,
   jošte ćeš bit u skut od moje ljubavi;
   još se ćeš u rukah u mojih veselit,
   tako mi u mukah ljubavi ne želit."
Rekši toj gospoja, mislite, ljuveni,
   koji se dostoja odgovor dat meni,
   toliku gdi ljubav stvori mi nje lipos
   koja mi, dim uprav, zanese svu kripos.
Ter gdi imah zahvalit na nje dar svršeni,
   i takođ požalit rastanak ljuveni;
   inu ja rič ne dah ner: "Da sam tvoj, vilo,"
   ter stavši uzgledah nje ličce pribilo.
A posli s rukami nje grlo okrunih,
   ter želnim suzami ostalo dopunih.
   I tuj se razdilih s prislavnom lipotom,
   ter željno procvilih za velik čas potom.
Tko bi taj mramoran da ne bi protrnul,
   jakino val moran gdi bi se uzvrnul;
   ter kako s dušicom da se ja rastanu,
   tako mi s tužicom oni dan osvanu.

                         Finis.