Razgovor ugodni/Poskočica

Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Poskočnica, koja se može u kolu pjevati.
autor: Andrija Kačić Miošić

Poskočnica, koja se može u kolu pjevati.

Osobitu narod svaki
kripost ima, s kom se diči,
koju daje Bog prijaki.
Mudri kažu ove riči.

A kraljuje sva rabrenost
u narodu slovinskomu,
snaga, jakost i srčenost
u vojniku rvatskomu.

Aleksandro to svidoči,
kralj veliki svega svita,
svakom noseć on prid oči
dilovanja plemenita,

koja vazda ukazaše
Slovinjani vitezovi;
i zato se zovijaše
slavni jaki narod ovi.

Pri neg umri, njim ostavi
dopušćenja blagodarna,
uznosi ji, fali, slavi
rad junaštva vele harna.

Kara, priti i proklinje,
ko b' opsova narod ovi,
i svakoga još zaklinje,
da za njima zlo ne slovi.

Ostavlja jim banovine
sve od mora latinskoga
i države jošter ine
od Baltika ledenoga,

da njiovo ima biti,
od starine kako biše,
i niko se nejma priti;
Aleksandro to hotiše.

Sva velika Sarmacija
od starine njiova je,
slavna Bosna, Dalmacija
ilirička država je.

Moskovija, Polonija,
Bohemija, Ungarija,
sva bogata Slavonija
i vitežka Bulgarija,

slovinske su te države,
davno koje osvojiše,
i puno se oni slave,
jer narode pridobiše.

Ligonija, Alanija,
ravna Lika i Krbava,
još i lipa Arbanija
ilirička jest država.

Plodna zemlja Pomeranska
i Gorija još suviše,
banovina a i Kranjska
slavnog puka vazda biše.

Njiova je didovina
Srbska zemlja i Rusija,
u istinu još starina
Tatarija i Prusija.

U bilomu gradu svomu,
Aleksandrija ki se zazva,
svemu puku slovinskomu
ljubeznivu pozdrav nazva.

Blagoslov jim još ostavi
Marte, Jova i Plutona,
svoji bogov', koje slavi,
da jim dadu svaka ona,

koja od nji prosit budu
i u dnevu i u noći,
da jim nije trud zaludu,
biće njima u pomoći.

Jedanajest svitli bana
s aznadarom tu bijaše,
od istočni kada strana
nji monarka pozdravljaše.

Za svidočit bihu zvani
svemu svitu, slavni puče,
upisani gori bani,
kako mudri to nas uče,

da t' je ova ostavio
Aleksandro, sin Filipa,
ter je tebe proslavio
blagodarstva dileć lipa.

Rad junaštva i virnosti
tvoji stari, zemljo slavna,
imala si časti dosti
u istinu još odavna.

Veseli se, majko jaka
ilirički vitezova,
da si puna ti junaka,
svitli bana i knezova.

Lipu sriću ter ne kuni,
jer plemića i gospode
gradovi su tvoji puni,
u poštenju svakom ode,

brez kojizi ti bi bila
ka i brez duše mrtvo tilo,
tamna, mračna i nemila;
to bi ti se dogodilo.

Prostrano se nebo gizda,
jer je svitlo i pristalo,
al da nije na njem zvizda,
u tamnosti sve b' ostalo.

Tako ni ti nigda ne bi
časna bila ni ugodna,
da gospode nejm' u tebi,
jer b' ostala sva neplodna.

Za običaj u tebi je,
da svak jednak oće biti;
neprilično u sebi je
još o tomu pomisliti.

Aleksandro umirući,
znam očito, ne kti toga:
svoje carstvo njim dajući
imenova dostojnoga.

Ni u raju, di su sveti,
svi jednaci mogu biti;
ni u paklu još prokleti
istu sržbu budu piti.

Apostoli jer su veći
nego sveti mučenici,
svu istinu valja reći,
od svitovnji svečenici.

A Lucifer žešću ima
od ostali muku doli,
osobitu sržbu prima,
jer se zove kralj oholi.

K vedru nebu nu pogledaj
ter kriposti vidi svake,
svitle zvizde ter razgledaj,
vidićeš ji nejednake.

Po svoj zemlji prošetaj se,
slišaj moja govorenja,
u razumu ne smetaj se,
već promisli sva stvorenja,

i lizuća i plazuća,
svita zviri svakojake,
sva letuća i plovuća,
ugledaćeš svuda take.

Vrsta svaka ljuti zmija
starešine svoje štuje,
do zemlje se svaka svija,
zvizduk kralja kada čuje.

Bog je tako postavio,
da razlikost ima biti;
od vika je ostavio,
ti se zato nejmaš priti.