Prijeđi na sadržaj

Razgovor ugodni/Pismo od Basilija Cesara

Izvor: Wikizvor
Pismo od Ostoje Kristića i Stipana Jablanovića. Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pismo od Basilija Cesara.
autor: Andrija Kačić Miošić
Kratko govorenje od poglavica hrvatski oliti kranjskih.


Pismo od Basilija Cesara.

  Vojsku kupi cesar Basilio
po svoj zemlji grčkoj i latinskoj;
kupio je godinicu dana.
Kada li je sakupio biše,

  zove k sebi bana Nicefora
ter je njemu tiho besidio:
„Nicefore, virna slugo moja,
eto tebi silna vojska moja,

  ter otiđi s vojskom na Bulgare
i isici malo i veliko,
ufati mi živa Samuela
i njegova sina Radomira.

  Ol ufati, ol donesi glavu,
metnuću je gradu na bedene,
neka reče, ko mimo nju prođe:
'Ono li je silni Bugarine,

  koji Grke pod mač okrećaše
i varoše ognjem sažigaše,
koji mene na mejdan pozivlje,
na privari gradove uzimlje?'

  Sva je grčka zemlja porobljena
od Bulgara, da ji bor ubio!
Junačke je krvce napojena,
jer je moja vojska isičena.

  Osveti me, virna slugo moja!
Al se pazi kralja Samuela,
nemoj na njeg ob dan udarati,
jer će tvoju vojsku pridobiti.“

  Kad je bane riči razumio,
pokloni se do zemljice crne
pak otiđe s vojskom na Bugare:
ob noć iđe, a ob dan počiva.

  Ili koga srita ili stiza,
on svakoga za Bugare pita.
Namira ga namirila biše
na Todora, sužnja bulgarskoga,

  ter je njemu tiho besidio:
„Reci meni, moj sužnju nevoljni,
umiš li mi kazat za Bugare
i njiova kralja Samuela?“

  Ali mu je Todor besidio:
„Daj ti meni trista žuti dukat',
ja ću tebi kazat za Bugare,
moreš na nje noćas udariti.

  Bugari su kod rike Čelinke,
vino piju, kano vuci viju,
u kolu su od jutra do mraka,
ne boje se Grka ni Turaka.“

  Kad je njega bane razumio,
mašio se u žep od dolame,
ter izvadi trista žuti dukat'
pak ji daje sužnju nevoljnomu.

  Kada li je sunce počinulo,
podiže se goricom zelenom
i ulize u zemlju bulgarsku.
Prije zore k ladnoj vodi dođe

  i nahodi bugaske delije,
gdi spavaju kano i poklani.
Tu se ladne vodice napiše,
na Bugare mučem udariše.

  Dvajest iljad' vojske isikoše
malo manje živi ufatiše,
ter ji vode bilu Carigradu
pak jim crne oči povadiše.

  Kad je čuo kralju Samuele,
da su njima oči povađene,
od žalosti crnoj zemlji pade,
g zemlji pade, Bogu dušu dade.