Razgovor ugodni/Pisma od vitezova pridostojne kuće Grabovčeve

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Popijevka od gospode presvijetle dubrovačke... Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma od vitezova pridostojne kuće Grabovčeve
autor: Andrija Kačić Miošić
Govorenje od stare i plemenite kuće Kačića.


Pisma od vitezova pridostojne kuće Grabovčeve, prikazana gosp. pris. serdaru Anti Grabovcu.

  Ako ne znaš, moj mili brajene
i viteže od sinjske krajine,
odkuda su starinom Grabovci,
kažem tebi, da su Ercegovci

  podaleko od Polja Roškoga,
a starinom roda gospodskoga:
od Lazara Grabljanović kneza,
velikoga bana i viteza,

  od koga se rodiše junaci,
vitezovi kano i Bošnjaci,
koji puno s Turcim bojak biše,
prija nego Bosnu osvojiše.

  A kad Turci Bosnu osvojiše,
pod arač je teški položiše,
osvojiše i Ercegovinu,
Kosarića lipu banovinu,

  ter Grabovci arače davaju,
cara dvore ter mu se klanjaju.
Al u vrime rata od Kandije
goji majka silne mejdandžije,

  šest junaka, sivi sokolova,
Grabovaca, mladi vitezova.
Kad li njima krila narestoše,
silenoga cara odbigoše.

  Uskočiše silne mejdandžije
na početku rata od Morije
pod krioce dužda mletačkoga,
Latinina, kralja čestitoga.

  Vitežki su oni vojevali
i junaške glave odsicali,
ovo bihu zmije na krajini,
mrki vuci u ravnoj Cetini.

  Države su turske porobili
i varoše ognjem opalili;
svitle sablje krvce napojiše,
mnogo oni plino zapliniše.

  Kad Gabelu princip uzimaše,
ter se pod njom krvca prolivaše,
Grabovci su pod Gabelom bili
i na mejdam Turkom izlazili.

  Jedan biše silni Marijane:
on izlazi Turkom na mejdane,
četiri je mejdana odnio
i vitežki Turke pridobio.

  Drugi biše Marko arambaša,
koga fali sva krajina naša,
na mejdan je i on izlazio,
svitlu sablju krvce napojio.

  Ali ova bratja izgiboše,
pod Gabelom kada vojevaše,
sam ostade Grabovac Antone,
od junaka mlađan kapetane.

  Vitežki je i on vojevao,
s krajišnicim glave odsicao,
uzimao kule i čardake,
zazivao na mejdan junake.

  U Cetini silni junak biše
ter se Đaka imenom zoviše,
ne bijaše takog zulumčara
u svoj zemlji čestitoga cara.

  To Grabovac podnit ne mogaše,
već na mejdan njega pozivaše.
Udriše se dva mlada konjika,
dva na glasu silena vojnika.

  Udriše se ter se izkrviše,
al Grabovac bolji junak biše,
Turčinu je glavu odsikao
i poštenje veliko stekao.

  Posli toga Ante vojevaše,
Cetinjanim glave odsicaše;
vojujući on je ranjen bio,
još i livo oko izgubio.

  Kada na Sinj Turci udariše, -
sto iljada, kako pero piše, -
i Grabovac u gradu bijaše,
ljute rane Turkom zadavaše.

  Kada na grad juriše činjaju
ter Sinjani glave odsicaju,
i Grabovac okrvavi ruke
sikuć mlade krajišnike Turke.

  Nad topčijam biše topčibaša,
kako smira, začudi se paša:
u čador je njegov udario,
kapidžiju mlada pogubio.

  Posli toga boja žestokoga,
koji biše rata Malenoga,
govorio Grabovac Antone,
od Cetine mladi kapetane:

  “Rodbinu mi Turci zarobiše
i četiri brata pogubiše,
oli ću ji lipo osvetiti
oli moju glavu izgubiti.“

  Pak podiže mlade Cetinjane,
na krajini vitezove zvane,
ter porobi Livno, polje slavno,
dugo, lipo, široko i ravno.

  I pogubi zmaja žestokoga,
zulumčara, pobro, velikoga,
po imenu Ugarković Alu,
rusu mu je odsikao glavu.

  Drugoga je živa ufatio,
dosta lipa plina zaplinio,
ter mu dužde dade za junaštvo
u Cetini plaću i serdarstvo,

  svitlo perje, od zlata medalje,
ravne zemlje, zelene livade,
i njegovu rodu i plemenu,
u Cetini ravnoj odgojenu.