Razgovor ugodni/Pisma od Kroje

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Murat pristrašen. Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma od Kroje.
autor: Andrija Kačić Miošić
Smrt Jure Kastriotića


Pisma od Kroje.

  Odkada su cari postanuli
u Jedreni, gradu bijelomu,
nije veća vojska sakupljena
na viteza bana Skenderbega,

  što sakupi Murat, care silni.
Kupio je godinu danaka;
kada li je sakupio biše,
diže vojsku na Kroju bijelu.

  Koliko je Tiran polje ravno
izpod Kroje grada bijeloga,
svega su ga Turci pritisnuli
i popeli bile čadorove.

  Kad li vojska počinula biše,
silni Murat bilu knjigu piše
ter je šalje krojskom kapetanu,
po imenu knezu Vranjaninu.

  U knjizi ga Murat pozdravljaše
ter ovako knezu govoraše:
„Lipa pozdrav mladu kapetanu
Vranjaninu, od starine banu,

  koju šalje gospodar od svita,
po imenu Murat Sulemane,
britka sablja Boga velikoga
i buzdohan sveca Muhameda.

  Vidio si, kneže Vranjanine,
silnu vojsku pod Krojanom gradom:
bi li lašnje zvizde pribrojio
nego vojsku cara čestitoga?

  Ovo jesu svati vitezovi,
lipi svati Memeda mojega,
koji su se dovlem potrudili
po Krojanu, lipotu divojku,

  kojuno sam davno zamirio,
zamirio i prstenovao
za mojega sinka najdražega,
po imenu Memeda mladoga.

  Vranjanine, krojski kapetane,
ol mi pridaj Kroju ponositu
oli čekaj svate vitezove
i pripravljaj gospodske darove:

  iz bostana rumene jabuke,
ruse glave tvoji vitezova.
Svi su moji svati ponositi,
za druge ti ne haju darove.“

  Nemu kneže knjigu odpisuje,
u knjizi se starcu podruguje:
„Ne budali, moj starče nevoljni“
Nije Kroja za Turke divojka,

  jer od davna ima gospodara,
po imenu Kastriotić bana,
koji bi se prije poturčio,
nego bi je tebi darovao.

  Odi k meni, kad je tebi drago,
i svi tvoji svati vitezovi,
lipe sam jim dare pripravio,
crna praha i teška olova.

  Pozdravlja te Krojana gospoja,
zaručnica Kastriotić bana,
lipe ti je dare pripravila,
britku sablju Jure gospodara.“

  Kada ga je care razumio,
to je njemu i pomučno bilo,
ali mu se ino ne mogaše,
već gospodi tiho besiđaše:

  “Evo Vrana knjigu odpisuje,
u knjizi se meni podruguje,
da mi ne će pokloniti grada,
dok je njemu na ramenu glava.

  Al evo mu tvrdu viru dajem:
ako mi ga ufatiti Bog da,
crne ću mu oči izvaditi,
živa ću ga na mihe derati.

  Valja da mi rano uranimo
ter na Kroju skladno udarimo;
ko uhvati kneza Vranjanina,
za pašu ću njega učiniti.“

  Još ne biše zora zabilila,
zavikaše carevi telari:
„Na noge se, Turci vitezovi,
da se iđe Kroja uzimati!“

  Skočiše se paše i veziri,
od bedrice sablje povadiše;
barjaktari razviše barjake,
alaj-bezi podigoše vojsku

  ter na Kroju juriš učiniše,
sa svi strana naglo udariše:
s jedne strane Turci janjičari,
z druge strane baše i sejmeni.

  Jes' li, pobre, ikada vidio,
kada snižak leti iz oblaka?
Tako strile u grad dolićahu
ter vojnikom rane zadavahu.

  A trese se drvlje i kamenje
oko Kroje, visoke planine,
od topova, šiba i pušaka,
od jauka ranjeni junaka.

  Nad Krojom je sunce pomrčalo
od crnoga praha i olova,
a zidovi krvavi bijahu
sve od krvce carevi delija.

  Bila grada ne uzeše Turci,
nego pod njim mnogi izgiboše,
oko grada na snope ležahu
ter Muratu jade zadavahu.

  Ali evo i gore žalosti!
Udri Jure iz gore zelene
na konjike cara čestitoga
ter pogubi iljadu Turaka.

  Izpod Kroje to Murat gledaše,
bradu guleć suze prolivaše;
diže vojsku izpod bila grada
pak ulize pod čadore bile.

  Za tri danka ni s kim ne govori,
niti klanja nit abdest uzimlje.
Kad je danak četvrti svanuo,
zove Murat paše i vezire.

  Srdito je njima govorio:
„Al ste došli Kroju osvojiti,
al Murata cara ukopati
na Tirani, polju širokomu?

  Evo vami tvrdu viru dajem:
ako sjutra Kroju ne uzmete,
žive ću vas u tope mećati
i s vami ću Kroju uzimati.“

  Kada li je danak osvanuo,
udariše turski tambalasi,
svitle sablje paše povadiše,
janjičare na grad natiraše.

  Listve nose baše i sejmeni
ter ji meću gradu uz bedene,
al se brane vitežki građani,
listve lome, odsicaju glave.

  Ah, moj Bože, goleme žalosti!
Teška ti se krvca prolivaše,
niz dolinu ona tecijaše,
u Drinu se riku salivaše!

  Maleno je vrime postajalo,
udri Jure iz gore zelene
na čadore cara čestitoga,
siče Turke, ni broja se ne zna.

  Kada ga je Murat ugledao
izpod Kroje, grada bijeloga,
ovako je care besidio,
di slušaju paše i veziri:

  “Skenderbeže, gorska aramijo,
vele ti si meni dodijao
i junački glava odsikao,
ali tvoje ne odsiče niko!

  Ali imaš konje bile vile
al junake sive sokolove?
Al je tvoje od mazije tilo,
ter ti sablja naudit ne može?

  Na Adžama često udarasamo
i njegovu vojsku isikosmo;
bojak bismo s carem Kostadinom
i njegovu zemlju osvojismo.

  Pobismo se s kraljem Karamanom
ter njegovo carstvo osvojismo;
bojak bismo s kraljem Vladislavom
i rusu mu glavu odsikosmo.

  A sad ima puno godinica
da vojujem i da bojak bijem,
da bi s kime, ne bi ni žalio,
već s ajdukom, od Krojana banom,

  koga nigda pridobit ne mogo,
ni na silu niti na privaru.
I ovo su ljute rane moje,
koje nigda priboliti ne će.

  Što će reći kralj i cesari,
što l' ostali bani i glavari
ko pridobi silu Muratovu,
ko l' isiče Turke janičare!

  Posla na njeg Ali-pašu moga
i š njim vojske četrjest iljada,
sve konjika, po izbor vojnika,
da pogube Skenderbega bana,

  ol pogube ol dovedu živa;
al nevirni Kastriotić bane
svu isiče silnu vojsku moju
nasrid Dibre, polja velikoga.

  Opet posla Fereš-pašu moga
i š njim vojske petnajest iljada,
ne bi li ga ob noć privario
i rusu mu glavu odsikao.

  Al prokleti Skenderbeže bane
iz potajni udari busija
ter pogubi Fereš-pašu moga
i njegovu na privari vojsku.

  Pouzda se u Mustapu moga,
da će dobit Skenderbega bana,
ali zmija Kastriotić Jure
razbi pašu, isiče mu vojsku.

  Za osvetit moje vitezove,
od Skendera bana isičene,
skupi vojsku, pođo k Svetigradu,
da na silu ja osvojim njega.

  Osvoji ga, ali na privari;
a kada se natrag povratismo,
ter pribroji silnu vojsku moju,
al to nejma polovinu vojske.

  Ovo ima po godine dana
da ja bijem Kroju sa svi strana;
ne mogu je tužan osvojiti
ni na silu niti na privaru.

  Već izgibe silna vojska moja
pod Krojanom, on se ne bilio!
I još me je bolest obrvala
od starosti i težke žalosti.

  Pomozi me, sveče Muhamede,
koji si me do sad pomagao!
Ako li me ti pomoći ne ćeš,
evo ti se kunem na ćitapu:

  razoriću visoke munare,
a ziđaću crkve i otare;
razkovaću srebrne ibrike,
a kovaću križe i kaleže;

  pogubiću odžu velikoga,
klanjaću se papi latinskomu.“
To izusti, a dušu izpusti
pod Krojanom na polju ravnomu.

  I poleti k svecu Muhamedu
ter se Murat š njime barabari:
blizu sveca, podviv noge, side
lulu pijuć, na vatri se grijuć.