Razgovor ugodni/Osvajanje Kule

Razgovor ugodni naroda slovinskoga — [116] Pisma kako ... osvojiše kulu od Norina.
autor: Andrija Kačić Miošić

Slidi pisma kako knez Nikola Vladimirović, Toma Kusturić, Jakov Zmijarević, Cvitan Bilas i Grgur Damić osvojiše kulu od Norina.

Izvađena iz dukale koju tada njima dade privedri princip Marko Antonio Justiniano 1685.

Da je komu poslušati bilo,
što govori Korner đenerale
na divanu u Splitu bilomu
u početku rata od Morije:

”Evo ima dvi godine dana,
da vojujem i da bojak bijem:
gradove sam mnoge osvojio
i carevu zemlju porobio,

al' mi osta kula od Norina,
kojoj nejma slike ni prilike
u svoj zemlji cara silenoga,
ni našega dužda mletačkoga.

Koji bi je junak osvojio,
mrtvu bi mu plaću izvadio
i dukale od svetoga Marka,
svitlu perlu, medalje od zlata.”

To je čuo Vladmirović kneže,
po imenu Nikola viteže,
pak se skače na noge junačke
ter izbire najbolje vojnike:

od Jezera Tomu Kusturića
i Jakova još Zmijarevića,
od Lavčanja Bilasa Cvitana,
od Baćine Damića Grgura.

Tiho im je kneže besidio:
“Da vi znate, mladi krajišnici,
što govori Korner đenerale,
na divanu u Splitu bilomu!

Obećaje plaću i dukalu,
svitlo perje, od zlata medalje,
tko osvoji kulu na Norinu
i isiče Turke Gabeljane.

Ne bi li se u vas pouzdao,
da junačku sreću prokušamo,
da ako nam Bog i srića dade,
ter bijelu kulu osvojimo?”

Ali su mu oni besidili:
“Ti se u nas pouzdati moreš
ka' i u se, kneže Nikolica,
ali evo velike nevolje:

bilu kulu osvojit nećemo
brez galija i brez lumbarada,
jer su u njoj sileni junaci,
po imenu Gabeljani Turci,

a na njoj je žestoko oružje,
brze šibe, ognjeni topovi.
Jedva bi je dužde osvojio,
kamo li će Vladmirović kneže!”

Nikola je njima besidio:
“Ne brin'te se, mladi krajišnici,
kulu ćemo lasno osvojiti
brez galija i brez lumbarada,

jer 'vo brzo turski Barjam iđe,
ić' će Turci gori u Gabelu
ter će klanjat s hodžam i adžijam
i ostalim agam i spahijam.

Onda ćemo udrit iznenada
iz potaje, iz gore zelene,
bilu ćemo kulu osvojiti,
stražu ćemo pod mač okrenuti.”

Što je reka, to se dogodilo:
brzo Turkom, njihov Barjam dođe,
otiđoše klanjat u Gabelu
pivajući uz to polje ravno.

U za čas ga pošli i klanjali,
a gore ga abdest uzimali:
vitezovi iz gore udriše
ter bijelu kulu osvojiše.

U njoj biše dvanaest delija,
Gabeljana, silnih čelebija;
sve ih oni pod mač okrenuše,
duždev barjak na kulu metnuše.

Kad je Korner glase razumio,
mrtvu im je plaću izvadio
i dukalu od svetoga Marka,
neka im je slava kod junaka.

Al' je malo vrime postajalo,
dva miseca, ni manje ni veće,
opet Turci vojsku podigoše,
na Norinu kulu osvojiše.

A kad vidi Korner đenerale,
naoruža tanene galije
pak zaveze uz Neretvu mutnu
i osvoji kulu na Norinu.

U nju meće plaćene vojnike,
još i one mlade krajišnike.
Osta kula do današnjeg danka
pod kriocem Mlečanina Marka.

Korneru se nitko ne čudaše,
kako ju je osvojiti moga;
svak se čudi Vladmirović knezu
i njegovim mladim krajišnicim,

kako su je osvojiti mogli
brez galija i brez lumbarada,
brez nikakve moći i pomoći,
i brez vojske dužda mletačkoga.

Ne čudi se, dragi pobratime,
jer su ono ljute zmije bile,
koji Turkom rane zadadoše
i njihovu zemlju porobiše,
a najveće Vladmirović kneže.

Od njega se sokolić izleže,
po imenu Vladmirović Jure,
od bandura mlađan kapetane,
učini ga Zane đenerale.

Viteški je Jure vojevao
i carevu zemlju porobio:
plino goni, tursko roblje vodi
ter ga daje banu đeneralu,

a on njemu groše i dukate,
od skerleta zelene dolame.
To svidoči Alvis Mucinigo
i kavalir Novkoviću Vule.

Kada Turci konje pokradoše,
sedamdeset na broju ih biše,
brze konje plaćenih konjika,
sve Latina duždevih vojnika,

namira ih namirila biše,
na viteza Vladmirović Jurja
baš u Prudu kod vrila Norina,
s njim bijahu tri druga njegova.

Iz gore je na nje udario,
po gori je Turke rastirao,
dvojici je glavu odsikao,
dobre konje natrag povratio.

Providur je darovao Jurja:
sedamdeset srebrnih talira,
po cekina za konja svakoga,
jer proslavi dužda mletačkoga.

Ali jaspre junakom razdili,
tere su ih u vinu popili.
Vino pili, vazda zdravo bili
i junačke glave odsicali!