Prislavna gospođe, rači mi reć ovoj

Prislavna gospođe, rači mi reć ovoj autor: Šiško Menčetić

92. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Prislavna gospođe, rači mi reć ovoj:
   koliko ljet pođe da slavim ures tvoj?
koliko vrijeme jes, prisvitlo sunačce,
   da želi tvoj ures željno me srdačce?
   koliku ja službu tebi sam satvoril,
   želeći u družbu da bih te izdvoril?
Jer pravo govoru, poštedih las meni,
   da većma udvoru tvoj obraz rumeni;
   da većma ja tebi proslavim ljepotu,
   ne dah mir sam sebi ni svomu životu.
A sada bezbrže, gospođe gizdava,
   u zabit sve vrže! koja t' jest taj slava?
   Sve, sa svim zajedno, uzdih sam ne plati:
   je li toj pravedno da ću prav plakati?
Je li toj nemilo da željom umiru,
   kad godi pribilo tve ličce poziru?
   kojim me izrani anđelskom radosti,
   pokli se još brani mojojzi mladosti.
Ako smim reć uprav, kamen te mogu zvat,
   pokoli na ljubav na moju neć pristat,
   pokoli još tužbe razumit moje neć.
   S početka od službe biješe toj meni reć,
biješe daj na znan'je onada dat mani,
   neka ja ufan'je ne trajem zamani,
   neka zlo ne rečem na tvoju ljuvezan,
   za koju ja stječem žestoku boljezan.
Ar ljudi govore da huđe nikadar
   stvari se ne tvore negoli za nehar;
   ter što htîh biserno tve ime proslavit,
   sad mu ću čemerno ime ja postavit.
Sada ću, krunice, - govoru na pravu, -
   izvrnut nanice svu službu i slavu:
   toliko dotuži mojojzi mladosti
   bes plate gdi služi tvojojzi radosti.
Ako li platu još od tebe izdvoru,
   vidjeti tada mož tko se ja govoru;
   jer ljepos i gizda od tvoje radosti
   slovit će do zvizda, tako mi mladosti!
A zatoj ja molju tvojoj se ljeposti,
   razberi nevolju ljuvene krjeposti.