Poraz taj, cvjete moj, ki svak čas ćutim ja,
kad svietli pogled tvoj na oči me ne sja,
hrlo bi kroz svu moć pokonji dao mi cvil,
naredba sgar pomoć, da mi ni' dopustil'.
Lieposti er tvoje u mojoj spomeni5
kreposno vik stoje, moj cviete rumeni,
ovako od tebe ter dalek' stojeći,
mnim te imat' kon sebe na tebe misleći.
Raj bi se mogla zvat' misli tej privara,
da hoće takoj stat' i da me vik vara,10
. . . . neg se ja stavim u brzo, er sam sam,
cvileći ter pravim: zač sebi smrt ne dam?
