Pjesni pokorne kralja Davida/Pjesan tretja

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Pjesan druga Pjesni pokorne kralja Davida —  Pjesan tretja
autor: Ivan Gundulić
Pjesan četvrta


"Domine ne in furore". Psal 37.

    Gospodine, ah, na mene
u tvom gnjivu ne udaraj,
ni u tvojoj srdžbi karaj
zloće moje neizrečene!
    Da tve vlasti oštre strile
probit budu srce moje,
vrh mene si ruke tvoje
ustavio teške sile.
    Nije zdravja pred obrazom
srdžbe tvoje u môj puti
vaskolik se život ćuti
pribjen teškijem, jaoh, porazom.
    U kostijeh tužnu meni
duša mira čas ne ima,
jer mi sveđ su pred očima
grijesi moji nebrojeni.
    zašto zloće me nemile
nadišle su glavu moju,
ter kao breme teško svoju
vlas na mene naslonile
    Čule su se u gnusnosti,
jaoh, smrdeće na sve strane,
ištećene moje rane
s me nepomne bezumnosti.
    Tužan sam se učinio,
ah, i prignut nisko odveće;
tijem zlovoljan i pun smeće
po vas dan sam ulazio,
    zašto su se boci moji
podruganja napunili,
i zdravlje se drago odili,
da u puti moj ne stoji.
    Nevolja me stegla mnoga,
tere sasma bez uresa
ponižen sam, cjeća česa
režah s plača srca moga.
    Prid tobom je, višinji s nebi,
svaka očita moja želja,
i pun vaja i dreselja
plač moj skroven nije tebi.
    Srce smućen' u meni je,
mâ kripos me ostavila,
i od oči svitlos mila,
jaoh, i ona sa mnom nije.
    Prijatelji svi su moji
i iskrnji se još ostali
suproć meni približali,
ter mi svaki protiv stoji.
    I, ki u momu bjehu broju,
dalek su se ustavili;
srnuli su sveđ u sili,
vki iskahu dušu moju.
    I, ki iskahu zlo za rijeti,
na mene su tašte stvari
govorili, laž s privari
vazdan misleć u pameti.
    Nu ja, kao gluh, uši moje
odvraćô sam š njih govorâ
i kao nijemac bez otvora
stiskujući usti svoje;
    tere sam se učinio
jakno čovjek, ki ne čuje,
kôm sred usti ne stanuje
riječ, pokarat kôm bi ktio.
    Zašto ufanje moje u tebi,
Gospodine, sveđ je bilo,
uslišat me ti ćeš milo,
o moj višnji Bože s nebi.
    Zašto, rekoh, da se kada
vrh zla moga ne obesele
nepri'atelji, ki se vele
glavni i hudi moji sada.
    Jer čim su se uputile,
da postupe, noge moje,
o meni su zlo svakoje
njih besjede govorile.
    Zašto cjeća grijeha mnoga
spravan ja sam podnijet biče,
ter se boles moja ističe
sveđ prid obraz lica moga.
    Jer nepravdu hudu moju
svakomu ću navijestiti
i za grijeh ću moj misliti
u vječnomu nepokoju.
    Ali živu u radosti
nepri'atelji moji hudi
i stekli su veće svudi
vsuproć meni, jaoh, kriposti;
    tere su se umnožili
i skupili još zajedno
svi, koji su nepravedno
mrzjet na me odlučili.
    Ki vraćaju zla za dobra,
karahu me u životu,
zašto pravdu i dobrotu
moje srce slidit obra.
    Ne ostavi, Bože mili,
slugu tvoga; da pogine
milostivi Gospodine,
od mene se ne odili!
    Oblas tvoja, kâ sve može,
budi u pomoć vazda meni,
o jedini, o žuđeni
od spasenja moga Bože!
    Slava Ocu, Sinu dika,
čâs svetomu Duhu budi,
kô je odprije bilo svudi,
sad i vazda i u vik vika!