Pievan'je prvo

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Osman —  Pievanje prvo
autor: Ivan Gundulić




  Ah, čiem si se zahvalila,
tašta ljucka oholasti?
Sve što više stereš krila,
sve ćeš paka niže pasti!

  Viekovite i bez svrhe
nie pod suncem krepke stvari,
a u visocieh gora vrhe
naj prie ognjen tries udari.

  Bez pomoći višn'je s nebi
svieta je stavnos sviem bieguća
satiru se sama u sebi
silna carstva i moguća.

  Kolo od sreće uokoli
vrteći se ne pristaje:
tko bi gori, eto je doli,
a tko doli gori ustaje.

  Sad vrh sablje kruna visi,
sad vrh krune sablja pada,
sad na carstvo rob se uzvisi,
a tko car bi, rob je sada.

  Proz nesreće sreća iznosi,
iz krvi se kruna crpe,
a oni kih se boje mnozi
strah od mnozih i oni trpe.

  Od izdajstva i od zasieda
ogradjena je glava u Cara,
i u čas se zgoda ugleda
od ke ne bi pametara.

  O dievice čiste i blage
ke vrh gore slavne i svete
slatkom vlasti piesni drage
sviem pievocim naričete,

  narecite sad i meni
kako iztočnom caru mladu
smrt vitezi nesmiljeni
daše u svomu Carigradu.

  Znam da bi se odprie htilo
da ja pievam, vi kažete,
ko se on rodi srećno i milo
Caru Ahmetu prvo diete;

  i po smrti oca svoga
s ke pomoći, s ke zasiede
vrh pristolja otmanskoga
Mustafa mu dundo siede;

  ko li se opet carsko miesto
Mustafi ote, tere u slavi
na pristolje ono isto
sultan Osman car se stavi;

  i on mladjahan kako paka,
željan starieh slavu sresti,
podiže se na Poljaka
s mnogom silom, s malom česti.

  Ali da tiem piesni moje
sasma duge ne izhode,
samo objav'te smrti svoje
hude uzroke, tužne zgode!

  Vladislave, poljačkoga
slavna kralja slavni sinu,
čim tva puni slava mnoga
svega svieta veličinu,

  na spievanja ova obrati
veličanstvo vedra čela,
u kieh ti ištem prikazati
nedobitna tvoja diela.

  Kraljeviću plemeniti
jur u smrti cara Osmana
svemogućom tvom dobiti
zamnjela je svaka strana.

  Tiem s' me trublje da sviet sliša
slavu tvoju svakčas veću,
ti svedj dieluj diela viša,
a ja piet ih pristat ne ću.

  Jadna u srcu uspomena
Caru Osmanu bieše ostala
da mu je vojska nebrojena
od poljačke ruke pala,

  i da zemljom svom velikom
od tega se digla slava,
glaseć carskijem dobitnikom
kraljevića Vladislava.

  Ili putnik kopnom jaše,
il' pomorac more brodi,
Vladislav se klikovaše
slavan carskoj pri nezgodi.

  Gozbe časteć družba mila
i pastiri stada pase
strenitelja Turskieh sila
popievahu u sve glase.

  Jur na krilih od vietara
glas po svemu svietu prši
ko kraljević silna cara
kopja slomi, sablje skrši.

  U vedrini nad oblacim
s iztoka mu do zapada
sunce upisa zlatnim zracim
ime koim slava vlada,

  kažuć da on pri Nesteru
Iztočnoga razbi Zmaja,
leteć za njim u potieru
sivi Oro do Dunaja.

  Čim s ovega diete oholo
pečali se, grize i mori,
misleć da sviet vas okolo
tudjom hvalom njega kori,

  kliče "Ja ti, ah, nikako,
kraljeviću, ne zavidim:
sudjeno je bilo tako
dobitnika da te vidim.

  Ni me manje sreća muči
tebi dobra, meni huda;
er komu se što odluči,
vik ne ubiegne tega suda.

  Nu sve rane srca moga
i muke su i žalosti
s neposluha vitežkoga
i s bojnika neviernosti.

  Ah, neumrli vitezovi,
glasoviti Turci stari,
s kim dobiše vas sviet ovi
moi diedi, vaši cari,

  gdie načini vaši bojni
i diela su slavna ona
u kieh izgled jes dostojni
viteškieh od zakona?

  Vi u trudu dni vodeći,
snažna srca, smione obraze
kazahote podnoseći
ljetna sunca, zimne mraze.

  U pogubah krepci uzrokom
od posluha viere čiste,
tiekom polja, gore skokom,
rieke plovom prihodiste,

  misleć da je svake zledi
trpiet bolje, pače umriti,
neg' careve zapoviedi
s neposluha pristupiti.

  Sve požude, sve pohlepe
vidjahu se vaše mile
jahat bojne konje liepe
i iz luka tratit strile.

  Pače svaki u odluci
za razkoše svoje obra
sablju o pasu, kopje u ruci,
luk o plećah, konja dobra.

  Bila vam su brašna hode
bez razluke svaka žita,
a poskupo hladne vode
pića ugodna, plemenita.

  Konju i vami strehe općene
stahu noćnieh sred pokoja
kućarice opletene
od hrastovieh tancieh hvoja.

  I vojvode i viteza,
i na kopnu i sred mora,
i postelja i trpeza
bieše koža zvieri od gora.

  Pače u siever posred zime,
jezdeć mrazno Podunavje,
steraše vam mnokrat svime
snieg postelju, stien'je uzglavje.

  Odieća vas resi laka
svita sama i priprosta,
a za oklopje u junaka
srce i prsi biehu dosta.

  Grdjahote vi sva blaga
i sva plemstva razmi ono
ko dobije sablja i snaga
vojujući svedj smiono.

  Sudjahote da nevolje
najveće su stat bez rati
i da je umriet vele bolje
neg' izprazno dni trajati.

  Veljahote da kudielje
žene predu doma u tmini,
a junaci nepriatelje
da zatieču na ravnini.

  Držahote za čas svoju
i najveću diku i slavu
za vašega cara u boju
izgubiti rusu glavu.

  Vapiahote
"Smrti prika,
ne stavljamo pamet na te:
da se carstvo prostre, a neka
životi se naši skrate!"

  Ah, blažena i čestita
koli doba vaša scienim!
Lasno dobit krunu od svita
bi s vitezim tač hrabrenim.

  Jaoh, a sada sve je inako:
vojevode i vojnici,
sve je otišlo naopako,
nevierni su svikolici!

  Na boj ide svak pod silu;
grie ga ljeto, zima mu udi;
a oblaču zlato i svilu -
ljudska obličja, ženske ćudi!

  ter pod zlatom dočim sjaju
u napravah bez prociene,
nepriatelje pozivaju
ne na boje neg' na pliene.

  Hodeć zemlju, brodeć vodu,
da u lasti plovu, hrane
spried jedeke u povodu,
naprćane sad seksane.

  Svioni su njih šatori,
stoli zlatni na kieh siede,
ptica u moru, riba u gori
jestojske ih sliedom sliede.

  Na trpezah vrhu saga
duge i obilne gozbe čine,
piuć dokli svies i snaga
od vina im sviem pogine.

  Pernice im razkošne su,
gdi u bludieh svu noć tonu,
u mirisu i uresu,
proć naravi i zakonu.

  Od momaka i od dvorana
svaki ogradjen uokolo
jaše u zlatu konja vrana,
glavu diže, gleda oholo,

  ter se gizda, ter se diči
taštom slavom od junaka:
vas u vidien'ju i u riči,
a u stvoru ništa paka.

  Ah, kolikrat pun nemira
vidieh jednog od krstjana
'di ih na jata goni i tira
kako ovce sa svieh strana;

  viknah, skočih sam na konja
bojnik ujedno i vojvoda,
pri sramotnom bezakon'ja
ne pazeć se od nezgoda.

  Pače ne ostah, za osvetit
tej prikore sasma grube,
vraćat ovih, onim prietit,
ne mareći za pogube.

  Ah, zločesti i neznani,
od šta ste se, rieh, pripali?
Ieda i vi, koi krstjani,
po dvie ruke nieste imali?

  Ieda i oni niesu ljudi?
ieda i u vas srca nie?
Što vas straši? što vas trudi?
Tursko staro smienstvo gdie?

  Bolje vam je smrt stignuti
i u boju s kopjem pasti
negli tako poginuti
bez zamiene i bez časti.

  Nu zaman se snaga izmuči,
jezik vika, ruka udara,
jer od ovieh strah se stuči
s neposluhom janjičara.

  Spahoglani, ki sred rati
'rvahu se još smioni,
ko ovi počeše ustupati,
uzmakoše prešno i oni.

  Ovo uzroči me bojnike
leški mači da posieku
i od krvi druge rike
kraj Nestera da proteku;

  pače, da ta rieka svudi
napuni se i zajazi
telesima mrtvieh ljudi
kieh poljačka vlas porazi.

  Ali hoću unaprieda
da mâ ruka svietom vrti
i ona sama zapovieda
vrh života i vrh smrti.

  Čim mi Cari štete svake
i našega smo uzrok vaja,
ki častimo ne junake
neg' hotime od Saraja;

  i hoćemo, tko od prie
služeć bludno dni provodi,
s nepriateljim da boj bie
i da vlada i gospodi.

  Mi, za uzmnožit veće zlata,
ne gledamo niedna ina,
ter junačka što bi plata,
sad je Carska trgovina.

  Ali trg se carski tiera
i od trgovac namiesnika:
zgone u vojsku skup pastiera,
a plaćaju se od bojnika.

  na vladanja carska svoja
hteći samo da se uzvise
koi dobiu čas srid boja
s nepriateljim 'rvući se;

  ter ne pinez, blud i žene,
negli sama kripos gola
put od milosti i od sciene
u Carskoga bude stola.

  Blagodarstvom ovacime
svemoguć se izit nada
i u kratko prostriet vrime
s iztoka se do zapada.

  Ovu odluku stanovitu,
pod zakletvu i pod vieru,
najprie učini on očitu
glavi od Paša Dilaveru,

  z deset tisuć koi bojara
u iztočnoj skupnih strani
lansku jesen mlada Cara
od poljačke sile obrani.

  Tim Car Pašu velikoga
Husaina smaknu onda,
a uzvisi slavno ovoga,
da u sve miesto carstvo vlada.

  Nu što njemu ne zataja,
još i hodži svomu objavi
i hadumu od saraja,
bilih vila Crnoj glavi.

  Pak svakomu da se uzmuči
miso ovoga dogovora,
za koristan sviet odluči
bogoljupstvom skrit ju zdvora.

  Zato glase prosu opeta
i svakomu čini znati
da grob sveca Mahumeta
na Meci će poć klanjati;

  a otole put kraina
pomorskieh svrnut reče,
sidonskoga emirina
s odmetnicim da posieče.
 




Piktogram oznake javnoga vlasništva Ovo je djelo u javnom vlasništvu svugdje u svijetu jer autorska prava istječu nakon 100 godina od autorove smrti.