Omehšaj, Izuse, me srce kameno

Omehšaj, Izuse, me srce kameno autor: Šiško Menčetić

509. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. U 24. stihu svojim možda grješkom mjesto tvojim.

Omehšaj, Izuse, me srce kameno,
   molim te u suze, slatka mâ spomeno,
   neka ja požalju, požalim neka ja
   tvoju smrt ku pralju da za nas ti prija;
da prija ti cić nas i naše ljubezni,
   koji smo uzrok vas od tvoje boljezni.
   Ter molim još, grozno rasplači svijes moju,
   da željno i sozno proplačem smrt tvoju;
pače daj plač tolik, toliko da plaču,
   dokli se vaskolik suzami oplaču,
   dokli se u suze život moj obrati.
   Zač, slatki Izuse, vrime je plakati;
vrime je u jadu da se ja tebe rad
   od jada raspadu i skončam ovdi sad,
   ali da za te, vaj, oh, umrit da se dam,
   neka te takogaj jadovna ne gledam
na križu raspeta, u komu zdravja nî
   od glave do peta. Oh, praznos mojih dni,
   u koje postavih ufan'je toliko,
   a tebe ostavih, me dobro veliko
ko, da nas uzvisi, ostavi nebesa,
   sam sebe ponizi. Hod', viđ'te čudesa!
   ar veće ja muke ne vim reć, da ni znam,
   ner se dat u ruke nedrazim svojim sam,
koji te izbiše i čavli gvozdeni
   ka drijevu pribiše, Izuse medeni.
   Trnom ti svu glavu ljeposti izbrane
   činiše krvavu i ljuto na rane;
jošte ti pokoja ni mrtvu, dim, ne bi,
   neka se rič tvoja izvrši u tebi,
   ter kopjem prsi tve grozno su proboli.
   Kako te srce sve, človiče, ne boli?
kako ti utrobe f žalosteh ne plovu,
   misleći tve zlobe i ljubav Hristovu?
   Ukaza žalos sve njegovoj bolesti
   negoli srce tve, človiče bez svijesti,
ki stojiš tač muče, kamen se mniš va mni.
   Kamen'je još puče, a sunce potamni,
   zemlja se strese sva za žalos gdi pati
   isti sin Božanstva, da naš dug zaplati.