Nikoje vesel'je ovi svit sad ima

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Nikoje vesel'je ovi svit sad ima
autor: Šiško Menčetić

209. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.


Nikoje vesel'je ovi svit sad ima
   od koga svak vel'je radosti vazima.
   Ovo je napokon: tuj budu gospođe,
   ter svaka pod zakon venačce vit pođe
za stavljat vrh glave mladim ter veselim, -
   za zlamen toj prave koji sad ne velim.
   Jednom se namirih na tako' radosti,
   ter krunu zamirih od moje mladosti.
Stojaše zajedno s gospođam u družbi,
   kojim bi pravedno da je svit na službi.
   Togaj dil pristupih kako plah jelenčac,
   ter glasom zaupih: "Svijte mi jur venčac."
Svaka njih poteče; zatoj se nađoh rad,
   najliše gdi reče: "Veselo majde sad!"
   Radosno čuh dosti me srce ljuveno
   gdi se tej mladosti natječu skroveno
koja će brže svit i lipše venčac moj,
   er da im gre o svit, dosta bi bilo toj.
   Ja Boga li moljah da ga prî taj savije,
   ku željah i voljah ner pokoj i zdravje.
Ter mi se umoli vladalac od zvizda, -
   zatoj se oholi život moj i gizda, -
   ar ga taj pri savi ku dvorim za slavu
   i meni postavi još sama na glavu.
Tada ja protrnuh ljuvenom kriposti,
   ter se vas obrnuh protiv nje liposti;
   i tu joj zahvalih priklono s ljubavju,
   ter od svih ostalih čestit se ja pravju.
Zač meni jur trpe još one radosti,
   ter na me sve vape iz glasa mladosti,
   moleći ljuveno da im ja kazuju
   toliko svršeno zašto se raduju.
Ja zatoj uzvelim: "Hoć da vam sve rečem
   zašto se veselim i rados svu stječem?"
   Prvo im govoru kako se zgodi toj,
   a posli otvoru ljuveno venčac moj,
ter pravim: "Gledajte zač mi su radosti
   i tugu ne dajte reć mojo' mladosti;
   jer ona čudna stvar veliku ima moć
   da mene nikadar ne bude rados oć."
Ovo tuj tko vide, svaki njih uzbijesni
   i moćno zavide mojojzi ljubezni.
   Još ondi što reku, ovo ću praviti:
   "Ovomu človjeku nî druga na sviti."
Zatoj se uzvišu u mojo' mladosti,
   ter kažem i pišu od ove radosti;
   jer bih rad na nebi nje slavu postavit,
   koja se po sebi dostoja proslavit,
kojo'zi od prave da ne gre ljubavi,
   ne bih čul od slave venačac na glavi;
   ni bih sej radosti oćutil nikadar,
   da od nje mladosti ne sčekam ovi dar.