Nika vil cvit vidi u mene žut; zatoj

Nika vil cvit vidi u mene žut; zatoj autor: Šiško Menčetić

354. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Nikoletica

Nika vil cvit vidi u mene žut; zatoj
   reče mi: "Otidi, nî za te cvitje toj!"
   Za koju jošte stvar hti me se varovat
   da joj taj cvit u dar ne budem darovat.
Ja zatoj čuh tugu, pak zaupih u sebi:
   može bit stvar drugu ona mni, te [s'] snebi;
   zašto jes niki cvit ki se reć ne prima,
   zač zlamen na saj svit zadosti grub ima.
Kad se s njom pak stekoh, ovo mi sve reče;
   zato joj ja rekoh: "Istine s' daleče!"
   Nu ona još s kojom živiti rad uzdah
   i da će pokojom namirit moj uzdah,
odvraća od mene dva ličca pribila,
   birek je ljuvene sve službe zabila;
   ter navlaš oni cvit pronosit utrgoh,
   neka zna vas sî svit er ljubav povrgoh.
Ludosti od ove ljubavi mišlju strt,
   ku ljubav svak zove a brže ['e] druga smrt.
   Kad začu od mene nje lipos ovoj rit,
   vidih sva gdi vene ter zače mene prit:
"Eto t' se ne hvalim ljubavju, znaj, ni ja,
   nu vilu tuj žalim ka za te slavom sja
   i za ku ti sloveš, slaveći dovika,
   pokli se nje zoveš, u koj jes sva dika.
Ter da ju ostaviš za toli stvar malu,
   a sebi da spraviš malu čâs i hvalu,
   čuj, togaj ne satvor'! Da li nje sva dobra
   s kih prija razgovor u zabit vrć obra?"
Ja stojah u čudu, ter nje svit potvrdih,
   a moju svu ludu odluku pogrdih;
   jer da me nje razum ne bude tač propral,
   dovika huđi drum ne budih ja obral.
Cić togaj njoj na svit zahvalih jak na dar,
   i čim sam na saj svit, imat jo' rih za har.
   Zatoj se zatekoh proslavit nje lipos,
   još ovoj tuj rekoh sa svu moć i kripos:
ako se tko zove razuman, svak muči
   ter pridi od ove da tva svis nauči;
   zač nigdi svit bolji ne mogoh čut ni znat,
   jer pri zloj nevolji mogla bi život dat.