Ner tko je srcem lav i kamen u sebi

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Ner tko je srcem lav i kamen u sebi
autor: Šiško Menčetić

123. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.


Ner tko je srcem lav i kamen u sebi,
   a kamo tko ljubav oćutil sad ne bi,
   gdi ovaj u zoru ustaje svaki dan,
   ter na svom prozoru postoji malo van.
Nu misli tkogodi: vrime toj navlašto
   kako tuj ishodi nje lipos i zašto?
   Ne stavlja nidan var da ju će tko vidit,
   sve kako ona stvar ka ne zna jošte svit.
Ter neću spovidit neredno što bude,
   li znam toj er vidit ljuveni svi žude.
   Danu ću govorit rič ka je prilična
   i što će tuj tvorit nje lipos obična.
S kosicam izide okolo, dim, grla
   ter mi um ne pride da je stvar umrla;
   nu gdi se prsi bil' ukažu malo van,
   ončas mi od nje stril donese žestok plan.
Ar u njih viđu slas ka se reć ne može,
   ter hoću ja u glas zaupit: "Moj Bože!"
   Nu pozru sam k sebi ter začnu govorit:
   "Za život taj ne bi ni slično satvorit,
zašto bi toj sada moglo bit i slidit
   da veće nikada ne mož nju tač vidit!"
   Za togaj dil ne dam volji ja tuj kripos,
   do svrhe ter gledam što tvori nje lipos.
Najprvo donese sve što je potriba,
   kosice čim rese, ke nam su podhiba;
   ke hitro raspravlja, a pak ih razdili,
   u venčac da stavlja rukami pribili.
Ter ovo gdi tvori, uzmnim ja, dim uprav,
   svaki vlas govori: "Ovdi je sva ljubav!"
   Takaj se čudesa od kosic nje čine
   da stanu nebesa i morske pučine,
da stanu svi vitri ter vlasom ne krenu;
   nje lipos gdi hitri, svak bi mnil serenu.
   Nu kad jo' na glavi ugledam tuj krunu,
   od željne ljubavi život moj prokunu;
zač mi se zamuti sva misal u plamen,
   gdi srce oćuti u sebi nov zlamen
   i niku veću moć negoli ljuvenu,
   ter uzmnim život oć ćuteći gdi venu.
najliše uokol kada se obazre,
   kako hrt i sokol za lovom kada gre.
   Nu pamet stavi sad svak tere rec' meni:
   tko ne bi ondi jad oćutil ljuveni?
tko ne bi pobolil tadaj se jadovno?
   tko ne bi još volil združit ju ljubovno
   negoli iman'je, negoli na svit stvar
   ka bi mi ufan'je mogla dat da sam car?
Kad vaze da zapne do grla prsi bil',
   koliko da napne na mene luk i stril,
   ar mi su zamama, ljuven jad i nalip,
   gdi na nje još sama pogleda za mal hip;
ter gdi se proziru kako led i rosa,
   od želje umiru, stigne me taj groza.
   Nu čim ih zaplete tim trakom od svile,
   mnoge t' mi dolete u srce još strile;
i mnogo t' tuj meni pozor lip i kose
   ter usti rumeni svu pamet zanase.
   Ma prsi gdi steže, ovoj sam stanovit,
   da me tuj zaveže većma trak jadovit;
ter meni jur pride vrh svega želit toj,
   kad ona otide gizdavo u dvor svoj,
   i dokle opet prit ne bude narok taj,
   ne da mi želja skrit zdihan'je ali vaj.
Ter kunem ondi dan i sunce i zoru,
   kad sam nju vidil van na svitlu prozoru;
   zač mi jad ponove ljuvene kriposti,
   da život smrt zove zadil nje liposti.