Neka znaš, sunačce, očito umiru

Neka znaš, sunačce, očito umiru autor: Šiško Menčetić

217. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Neka znaš, sunačce, očito umiru,
   očito srdačce za žalos razdiru,
   kolikrat moj razum oni dan spomene
   kad s tobom sam u drum ugledah ja mene;
koja me za ruku tač prija obično
   tere mnjah za muku vesel'je steć vično,
   ter začeh govorit sam sebi skroveno:
   sada ću izdvorit nje družbu ljuveno.
Ovo je dan oni odvika ki želim,
   koji mi Bog doni, neka se veselim;
   ovo je kad blažen zvat ću ja ljuven stril
   kim stoju poražen dokli sam van nje kril.
A sad je na vrime prišal rok, čas i vik
   da slavno nje ime meni se da za lik.
   Još pravljah: ovo čes koja me namiri,
   koja sad uzrok jes želje me da smiri.
Danu taj misal sva, neka znaš ružice,
   neka zna ljepos tva, meni bi s tužice,
   zašto mi sva rados kako tma pomrče,
   zašto mi sva slados srid grla ogrče,
zašto mi vesel'je u plač se obrati,
   ter je toj dresel'je život moj da skrati,
   pokli me za straža ti ne hti, sunačce,
   koja stvar poraža me željno srdačce.