Ne viđu taj ures, ne viđu tuj lipos

Ne viđu taj ures, ne viđu tuj lipos autor: Šiško Menčetić

184. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Ne viđu taj ures, ne viđu tuj lipos
   kojojzi dana jes ljuvena sva kripos
   moju svis i mene da more tač smutit,
   da želje ljuvene budu ja oćutit.
Nu ova od gospoj kad samo što veli
   učini život moj da željom smrt želi,
   zač ima rič jednu u svojoj mladosti
   svu slatku, svu mednu, svu punu radosti;
ter mnokrat satvorit budu se kako mraz
   slišeći govorit prisvital nje obraz.
   Ako ja u nje kril ne budem skoro doć,
   mene će ljuven stril učinit život oć;
zašto sam bez mire nju želit odzgor dan,
   ka želja razdire moj život svaki dan.
   Sada me svak žali, sad sa mnom svak tuži,
   veliki ter mali hod' plač moj sadruži.
Jer pravo ja velju: ako jes tko ljubi,
   cviljen'je i želju tač zaman ne gubi,
   kako ju gublju ja i moje srdačce
   cjeć ove koja sja jakino sunačce.
Sve gore i luzi, ki znate život moj,
   kolikrat isuzi srdačce me zatoj?
   kolikrat mene smrt čuli ste zovući?
   kolikrat hotih strt sam sebe plačući?