Mlađahta diklice, prî nego bîh uzril

Mlađahta diklice, prî nego bîh uzril autor: Šiško Menčetić

379. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Mlađahta diklice, prî nego bîh uzril
   anđelsko tve lice, prî me tvoj rani stril,
   a toj bi sve uzrok liposti tvoje glas
   kom zapad ter istok u slavi cafti vas.
Za koju ja slavu poželih tve lice
   i ljepos gizdavu, mlađahta diklice,
   da vidim je li toj što glas tvoj spovida,
   i da mi ures tvoj ljuven stril izvida.
Ter vele jur slove tva ljepos obična,
   koja se, dim, zove k sunačcu prilična;
   nu mnogo veće jes negli se govori
   anđelski tvoj ures kojim svit vas gori.
Ter sad znam da jezik ne more izriti
   koliko sâm človik očima viditi;
   zač kom te ja zgledah, smamih se u sebi,
   prilike ter ne dah pod nebom reć tebi.
Ar vidih stvar novu, sunačce, tvoj ures
   ku suncem da zovu dostojno velmi jes;
   zatoj se zatekoh tvoj ures slaviti,
   zatoj se tvoj rekoh dovika praviti,
zatoj se odlučih strt kako jedan stril,
   ako se ne slučih skoro ja u tvoj kril;
   ako se ne steče da se ja zovu tvoj,
   od smrti daleče ne scíni život moj.
Zatoj lik naredi, krunice izbrana,
   prî ner se ozledi u srci mom rana,
   koje se ja bojim, koja me skončava,
   koliko da stojim u nokteh od lava.