Ljubavi ljepša vil; neg je zrak sunčani autor: Marin Držić
Ljubavi ljepša vil; neg je zrak sunčani
Ljubavi ljepša vil; neg je zrak sunčani
pod nebom vik vidil, srdačce me rani:
nje ures izbrani, zlati pram kosi,
prilike komu nî, svim srce zanosi;
a lišcem koe nosi jak anđel zgar s nebes,
uzdišu kim mnozi, zatravil mene jes;
a ne vim, koja čes može me izvidat,
ako mi nje ures ne bude lika dat.
Ljubavi, tvoj stril zlat spravi k njoj ognjeni,
ako ona bude stat nemila proć meni;
er razlog nijedan nî, da jedan suze tre
kros plamen ljuveni, a drugi vesel gre.
Ma tko je da ne mre želeći ljuveno,
anđelsko kad pozre nje lice rumeno?
Tako je suđeno, toj hoće višnja moć,
da za njom skroveno svak gori dan i noć,
da vajmeh nije moć nigdar mir prijati
neg u ognju, ili hoć ili neć, stojati,
nego li plakati, ljubavi, i tvu vlas
na pomoć vik zvati, ma gluhu na moj glas.
