Lišće/Novo lišće/Vezan!
| ← Bijela žena | LIŠĆE Vezan! autor: Fran Mažuranić |
Moji sni → |
Vezan!
[uredi]Kažu da sam bio nevaljan dječak, a bit će istina što vele, jer se sjećam više na kazne nego na pohvale.
Nego su te kazne i bile malo čudne!
Tako se sjećam kako smo ja i Vicko tukli susjedovu mačku. Ma, i bila vam to gadna, siva mačketina, krmežljivih očiju — a još rekli da je »višća*«! — Pa tko je ne bi?!
Optužili nas našim starijima.
Mati me oštro pokara i zabrani mi toga dana na igru. Da ne utečem, sveže me za ruku, pak za nogu od stola: jedva toliko slobode da sam mogao do prozora. Prislonih se uz okno, pun jeda i prkosa: — Pokazat ću ja majci koliko me je briga na njezine kazne! a vara se ona ako misli da me to što boli. -
A kad začuh kako Vicko plače (njegova ga je majka šibom od objeda protjerala), poćutih dapače neku radost.
Dotle se moji vršnjaci pred kućom skupljali na igru, a zamalo eto i Vicka. Otro suze pak se i on umiješao među igrače.
Gledah ih dok me ne spaziše. Počeše me zvati: — Dođi dolje!
— Neću!
— Aha — reče Vicko — ne smije, zatvoren je — te mi pokaže »nos«.
Uh, da mi je bliže!
— Nije zatvoren, ne! — oglasi se netko iz kuće. — Svezan je!
Počeli mi se rugati, svi, osobito Vicko.
Uh, pak baš on!
Počeh trgati svoje okove, ali su čvrsti: ne pomažu ni zubi ni nokti! A svana mi se rugaju i smiju...
Trgah, trgah, dok mi krv iz ruke ne šikne; a videći da je uzalud, zgurih se u kut i počeh plakati... — Ah, zašto nije i mene majka kano Vicka? Ne bih mario ni za glad ni za šibu — samo da nisam vezan!
Samo narodi podnašaju radije okove nego glad.
Onako kukavna zateče me mala sestrica. Videći da sam krvav i da plačem, prituli se k meni te i ona zaplače.
— Ne plači — rekoh — ta mene ništa ne boli.
— Pa zašto plačeš?
Ne znađah ni sam: zašto? Radi bolesti sigurno ne.
A volio bih i danas da mi se željezo takne lubanje nego li ruke!