Kada bîh vazel ja ovu vil sliditi

Kada bîh vazel ja ovu vil sliditi autor: Šiško Menčetić

490. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Kata u stihovima 1-14.

Kada bîh vazel ja ovu vil sliditi,
   ne imah vesel'ja gdi ju ću viditi;
a zato, dan i noć želeći razgovor,
   ne mogah časa oć da nisam prid nje dvor.
   Također stah bijesan da pride prikasno,
   da spijevam u pjesan nje ime prikrasno;
ter gdi se u tuzi ljuveno' sve tuku,
   posla mi po sluzi jedan dan poruku,
   govore: "Jur ovoj meni su drage tve
   i pjesni i glas tvoj; zatoj te molim sve,
ako ćeš mladosti vesel'je dat mojoj
   i vel'je radosti, kad godi mož, popoj."
   Da reče ja rekoh: "Rič ne scijen' da gubiš,
   ufan'je kad stekoh da mene tač ljubiš;
ne more svak spivat jakino tva lipos,
   ka suncu dosivat ima moć i kripos.
   A pak se moliš još: zatoj se vas čuđu,
   pokli znat tvoju mož zapovid da žuđu,
ku misli obslužit život moj i duša;
   zač neće potužit tvoju rič tko sluša."
   Rih još: "Rec', gospoje, drag ti sam birek ja,
   ter ti se i moje spijevan'je mni da sja."
Ini mi odgovor ne more sluga rit,
   neg reče: "Prid naš dvor odsela opći prit:
   kad godi sridu dne ugledaš, dopadi,
   zač u taj čas uckne ovuda svi mladi,
ter se ć moć prigledat s gospojom ljuveno,
   a nećeš jur predat toliko svršeno."
   Na tom se rastavih. Zatoj se u sebi
   veće ja proslavih ner da sam na nebi.
Nu kad bi dan jutri, prominuh kroz nje dvor,
   ter ončas iznutri njekoji čuh govor;
   i stavši razbrah ja - reče: "Što s' govoril?
   nu misli, ter pođ' tja, - ovdi si dodvoril!"
Kad ovo ja začuh, poželih umriti,
   koja mnih želja duh da mi će podriti;
   tolike boljezni srce mi strnuše,
   videći gdi pjesni u plač se svrnuše;
videći gdi ljubav u jad se obrati,
   koja mi, dim uprav, hti život da skrati,
   zač je trud oni glas od drazih uslišit,
   tere mi ne bi las srdačce utišit.
A željno cvileći, ne mogah reć slovo
   ter stojah misleći: tko uzrok bi ovo,
   tko zlosrd bi toli da mene žalosna
   viditi prî voli negoli radosna?
Tuj kako poražen začeh ja klet potom:
   da bi on omražen sam svojim životom,
   da bi on ljubavi ne stekal ni mira,
   neg da ga po travi i gorah trud tira,
ner da se još skita po vodah i moru
   ter da lik ispita na gorkom mramoru,
   a da se dreseli za svoje mladosti
   i da smrt poželi umjesto radosti,
kako ju ja želju, želeći sunačce
   u željah ko, velju, skonča mi srdačce.
   A zašto do smrce ovako začeh klet?
   Zašto mi sve srce veljaše i pamet
da njeki zal človik ovomu uzrok jes
   i njegov hud jezik još gori ner zla čes;
   jer da sam što ja kriv, ne bih se bolil tač,
   nu tako da sam živ, prav patim ovi plač.
Ter ako smrt prješit ne bude k meni sad,
   mene će utješit uskoro njegov jad.
   Li ona od gospoj, kad nađe istinu,
   pozrit će ov trud moj i pravdu jedinu;
dat će lik od rane, zač je rič odvijeka:
   ako laž osvane, nu mraka ne čeka.