Kad jednom s tom vilom stah da se razdilim

Kad jednom s tom vilom stah da se razdilim autor: Šiško Menčetić

417. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Katarina.

Kad jednom s tom vilom stah da se razdilim,
   jadovnom ka strilom čini me da cvilim;
ar mni dat razgovor, ter mi sta ovoj rit:
   "U ovi Bog zna dvor kad budeš veće prit!"
   ter ličce i kosi i grlo pribilo
   k meni tuj uznosi, sve slatko, sve milo.
Ter misli, - ljuven blud ako je tko kusil,
   postavljam u tvoj sud, - jesam li tuj suzil.
   Ni kad se s kim ubih u moje dni mlade,
   ali što izgubih, ne plakah jak tade;
ar na zlo uteče oni čas svis moja,
   što hoće da reče ovo sad gospoja:
   jeda me odluči ostavit nje slava,
   ter neće da muči, - mni tijeme bit prava?
Rad toga dotekoh na grlo pribilo
   s rukami ter rekoh: "Jadovna mâ strilo,
   nigdar te ja pustit ne budem, dokole
   ne budeš izustit tej riječi ohole."
Istom me zagrli ter ovu rič reče:
   "Nismo li umrli, a vrime utječe!
   Zatoj dil toj velju i daju t' obraz moj
   da izme svu želju iz mene ures tvoj."
Ne znah reć ino ja nerli se pridat njoj,
   pridavši poći tja, misleći sve na toj;
   ter mnogo život ljut ove dni provodim,
   dokole u nje skut opet se ja zgodim;
ar me strah uzdrži da ova gospoja
   kadgodi ne izvrši što misal mni moja.