Kad godi, ružice, zamirim ures tvoj

Kad godi, ružice, zamirim ures tvoj autor: Šiško Menčetić

146. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Kad godi, ružice, zamirim ures tvoj,
   od svake tužice ozdravi život moj;
   i ne vim ja pravit nedragos ali jad
   od koga ozdravit ne budeš mene tad.
Nu, cvite izbrani ter svitlo sunačce,
   scin' da se ne stani na toj me srdačce;
   zač drugo mâ mlados i veće zlo ćuti,
   kad vidim tvu rados ka mi svis zamuti;
koja mi srdce sve proleti kako stril,
   a tomu ličce tve uzrok jes i vrat bil,
   koji me pogubi, koji me skončava,
   pokli me ne ljubi nje lipos gizdava.
Tere bih svaki trud trpiti volil ja
   negoli željni blud, zašto mi ne prija,
   zašto me ne sladi, zašto me ne goji,
   ner birek sve radi da mene razdvoji.
Na se ćeš ter stavit krivinu i zazor,
   ako me ozdravit ne bude tvoj pozor;
   koji lik lastan jes: čin' da me u kril svoj,
   gospoje, ter ures prizove obraz tvoj.