Judita (Šarić)/Glava 8.

¹ Ove riječi bila je čula i udovica Judita. Ona je bila kći Merarijeva. Ovaj je bio sin Idoksov, ovaj Josipov, ovaj Ozijin, ovaj Elajev, ovaj Jamnorov, ovaj Gedeonov, ovaj Rafaimov, ovaj Ahitobov, ovaj Melhijin, ovaj Enanov, ovaj Natanijin, ovaj Salatielov, ovaj Rubenov.

² Juditin muž bio je Manases, koji je bio umro u vrijeme žetve ječmene.

³ Kad je naime nadgledao na polju one, što su vezali snoplje, upeče sunce na njegovu glavu, i on umrije u svojemu rodnom gradu Betuliji. Pokopaše ga ondje kod otaca njegovih.

⁴ Otada je Judita bila udovica već tri godine i šest mjeseci.

⁵ U gornjem katu svoje kuće bila je dala načiniti sebi zabitnu sobu, u kojoj je boravila zatvorena sa sluškinjama svojim.

⁶ Oko bokova svojih nosila je pokorničku haljinu i postila je sve dane života svojega osim subota, mjeseca mlađaka i blagdana kuće Izraelove.

⁷ Bila je neobične ljepote. Njezin joj muž bio ostavio veliko bogatstvo, mnogobrojnu družinu i velika stada goveda i ovaca.

⁸ Kod svih je bila na najboljem glasu, jer je bila vrlo bogobojazna. Nije bilo nikoga, tko bi o njoj govorio što zlo.

⁹ Kad je dakle ona čula, da je Ozija bio obećao, da će iza pet dana predati grad, posla starješinama Habriju i Harmiju.

¹⁰ Ovi dođoše k njoj, a ona im reče: »Zašto je Ozija pristao na to, da preda grad Asircima, ako za pet dana ne dođe pomoć?

¹¹Tko ste vi, da kušate Gospoda?

¹² Takav govor ne može izazvati milosrđe njegovo, nego mora raspaliti srdžbu njegovu i raspiriti gnjev njegov.

¹³ Vi postaviste rok milosrđu Gospodnjemu i po svojoj volji odrediste mu dan.

¹⁴ Ali je Gospod strpljiv. Zato ćemo se pokajati i sa suzama moliti oproštenje od njega.

¹⁵ Bog ne prijeti kao čovjek i ne pada u gnjev kao sin čovječji.

¹⁶ Zato ćemo se poniziti pred njim i ponizna duha služiti mu

¹⁷ I plačući moliti Gospoda, da bi nam po svojoj volji iskazao milosrđe svoje, da se mognemo isto tako podičiti poniznošću svojom, kao što se je srce naše dalo smesti ohološću njihovom.

¹⁸ Jer mi ne sagriješismo kao oci naši. Oni ostaviše Boga svojega i pokloniše se tuđim bogovima.

¹⁹ I tako počiniše opačinu, za koju su bili predani pod mač, na grabež i na podsmijeh neprijatelji¬ma svojim. Mi ne znamo drugoga boga osim njega jedinoga.

²⁰ Ustrajmo dakle u poniznosti, dok nas on ne utješi! On će osvetiti krv našu na neprijateljima našim, koji nas pritiskuju. On će sve narode, koji se podižu proti nama, poniziti i pustiti da padnu u sramotu, on, Gospod, Bog naš.

²¹ A sad, braćo, kako ste starješine u narodu Božjem i do vas stoji život njihov, pridignite srca njihova besjedom svojom, da se spomenu, kako su bili kušani i oci naši, da li su zaista služili Bogu svojemu!

²² Neka se spomenu, kako je bio kušan otac naš Abraham i kako je, iskušan mnogim nevoljama, postao prijatelj Božji.

²³ Tako i Izak, Jakov, Mojsije i svi, koji su bili u volji Bogu, prijeđoše preko mnogih nevolja i pokazaše se vjerni.

²⁴ A oni, koji ne primiše kušanja u strahu Gospodnjem, nego puni nestrpljivosti i mrmljanja grdiše Gospoda,

²⁵ Istrijebiše se od krvnika i pogiboše od zmija.

²⁶ A mi se ne ćemo osvećivati za ono, što trpimo,

²⁷ Nego ćemo pomisliti, da je ta kazna neznatna, kad se prispodobi s grijesima našim. Ona je bič Gospodnji, kojim se kaznimo kao sluge, i to ne na propast našu, kako mislimo, nego na popravak naš.«

²⁸ Ozija i starješine odvratiše joj: »Sve što veliš, istina je. Besjedama tvojim nema nikakva prigovora.

²⁹ Pa moli se za nas, jer si žena pobožna i bogobojazna!«

³⁰ Judita im reče: »Kako spoznajete, da je od Boga, što sam mogla govoriti,

³¹ Tako ispitajte, da li je i to od Boga, što sam namislila učiniti, i molite se, da Bog dadne uspjeh odluci mojoj!

³² Nađite se ove noći na vratima gradskim, da mogu izaći s mojom služavkom! Molite se, da Gospod za pet dana, kako rekoste, pogleda milostivo na narod svoj Izraela!

³³ Ali ne ću, da vi ispitujete, što namislih. Dok vam ne javim, ništa drugo da ne činite, nego da se molite za me Gospodu, Bogu našemu!«

³⁴ Tada joj reče Ozija, knez Judin: »Idi u miru! Gospod neka ti pomogne, da se osvetiš neprijateljima našim!« Tada se oni okrenuše i otidoše kući.

← Glava 7.

Judita (Šarić)

Glava 9. →