Judita/Libro šesto
| ← Libro peto | Judita — Libro šesto autor: Marko Marulić |
Libro šesto
Obrativ se Judit, reče: "Slište ča dim.
- Bog nam će posudit još milosti za tim.
- Zbodte kopjem jednim glavu tuj i pojte
- gori na gradu s njim, ter umistiv ojte.
Ništar se ne bojte. Kada isteče dan,
- odparvši vrat, projte z bukom, s oružjem van.
- Svaki prid gradom stan, da još ne poj doli,
- ni se sa mista gan, ni kreni dotoli.
Dokol njih okoli, totu vas videće,
- zbuče se ter poli šatora hodeće
- i šćiti kučeće budu budit njega,
- ki se zbudit neće jur za vika sega.
Ki kada vide ga prez glave ležeći
- i karvava svega, hoće jih strah sveći.
- Vi kad jih bižeći od zgoru vidite,
- tad smini hiteći na njih oborite.
Slobodno naprite, jer pod noge vaše
- Bog njimi poskite, dat jim će zle paše.
- Probavit će čaše ke su sinoć pili,
- ginut će njih baše, vi ćete bit cili.
I kojojno sili Mesopotami(j)a
- pridav se uhili i sva Cilici(j)a,
- i još s njom Siri(j)a, tuj ćete sada vi
- raztirat, da svi(j)a nogami kud ne vi."
Kako jim reče, svi tako učiniše.
- Akior, jerbo vi kolika moć biše
- Boga, kim dobiše, poganski blud pusti
- u ki pri živiše, poča zakon bljusti.
Boga sartcem, usti jednoga počtova,
- njega t' ne popusti. Pokol se obrizova,
- tuj vazda stanova sa obitil'ju svom,
- sveto životova do konca u gradu tom.
Vidiš li da u kom čoviku pravda jest,
- još da ga triska grom, u dobro ga će unest.
- Dobro će ustat i sest, vekše će nevolje
- napokon ga navest na spasen'je bolje.
Danica jur skolje zrakom odivaše,
- ter čarljeno polje suncu pušćivaše.
- Sunce podivaše jur svitlu glavu van,
- jur svuda sivaše, jure bi bili dan.
Zbodena na ostan na turnu tikva sta,
- i ništar ne postan, s oružjem družba sva
- barom po vrata ta buknu z bukom na dvor.
- Trumbitaš praskat ja protiva vojsci zgor.
Po vojsci sta gromor, tekoše k šatoru.
- Ki bihu pod šator, staše prid komoru.
- Oružjem koporu, Oloferna zbučit
- hteć, jer na zaporu ne smihu mu kučit.
Zamani bi bučit, on se ne probudi.
- Tim se jaše mučit. Shode glave ljudi
- vrataru, da zbudi njega sad, rekoše,
- koga čuti sudi vojvode dojdoše
Govore: "Zidoše od zakutak miši,
- ter nas zatekoše da boj bi(j)u piši."
- Tad Vagav ulisši, u dlan bi beritom,
- za tim poposliši, mneć da spi s Juditom.
Ne čuvši za svitom šušnja ni govora,
- zadi parst za plitom, razmaknu zastora.
- Ugleda trup zgora gdi leži prez glave,
- a pod njim je kora postilje karvave.
Zavapi i plave razdri o se rube,
- i brade pahljave sidine oskube.
- Zatim sobom snube, plačan teče vidit
- od skrovišća kruge u ke staše Judit.
Ne zastav ju, hitit ja da van isteče.
- Istekši ja vapit: "Jedna žena", reče,
- "Židovinka, spletče rugo u sem dvoru,
- priročno poleče Nabukodonosoru.
Evo u svu komoru Oloferne kopni
- na postilji goru, na njemu glave ni!"
- Asirski baše ti glas kada slišiše,
- obojmeknuše svi i svite razdriše.
Svi se pristrašiše, kako komu gavun
- vali zbiv odniše argutlu i tamun.
- Dimajući garbun jidrom paha, huhće,
- miša s morem salbun, on od straha darhće.
Takim strahom dahće bjeno sartce ovih,
- plač ter vapaj bahće, i jur obide svih.
- Ne osta karv u njih, i vidiv na grad dil
- udov Olofernjih, strah jih je veći bil.
Marmor je svuda vril, smete se vas okol.
- Starknja usta od sil, svak je bižat obol.
- Kako kada sokol u nebo se vija,
- jato se ptic odzdol široko razvija.
Ča pri more svi(j)a, naprid se po(j)ima,
- jer ga strah zabi(j)a, duše ne po(j)ima.
- Tako tada njima bojazan micaše,
- simo-tamo svima po polju starkaše.
Svaki se bojaše jer Betulijani
- oružnih hust staše nad njimi u strani.
- Ki vidiv da bani asirski odbigoše,
- s onih gornjih stani vičući stekoše.
Stižući bodoše mnozih šćipačami.
- Mnozih posikoše po pleću sabljami.
- Mnozih ki lugami na konjih bižahu,
- sabjeni praćami legoše u prahu.
Nevidom svi(j)ahu. Nigdar toke sile
- u toliku strahu, ja mnju, nisu bile.
- Kud su god hodile, ni kih moći manje
- jesu naskočile, ni tirale hlanje.
Ozi(j)a, da na nje od gradov pripuste,
- jer će biti sa nje, da jih ne upuste.
- I da ljudi huste zaskoče na cistih,
- mače, ki to zuste tičući po mistih.
To pisa u listih, ke kada pročtaše,
- od mist onih istih harlo se sticaše.
- Ter ti jih tiraše, derući, bi(j)ući,
- gdi su njih mejaše deri dopirući.
Meu tim slazući od Betuli(j)e, ki
- grada čuvajući ostali bihu svi.
- Asirski okol gdi biše ostao pust,
- mnogu pratež ondi raz(u)zeše u hust.
Kako vinograd gust, kad je voće zrilo,
- koga ne bude bljust pudar ni pudilo,
- jato ga pokrilo čvarljak, grozd ne ojde,
- kad se je najilo, s punom gvačom pojde.
Tako svaki dojde ši(j)u nakarcavši,
- i u gradu projde, okol razsakavši.
- Za njimi prignavši, ča gonit mogoše,
- ki, vojsku zagnavši, z dobitjem pridoše.
Tuj blago snesoše od asirske sile,
- i ča dotekoše, svim riše da dile.
- Nikogar ne uhile, svi biše bogati,
- i po pune zdile jaše blagovati.
Jaše napi(j)ati, Bogu hvale daje,
- i veseli stati redom počitaje
- gdi ki dostizaje biše koga ubil,
- gdi ki priticaje biše put zaskočil.
Bože, kolikih sil kolika gardina,
- kolikih slava dil i hvale visina,
- koli vred izlinja pribiv se na poli!
- Tako Bog načinja svih ki su oholi.
Svi gradi okoli činiše vesel'ja
- i na svetom stoli klaše mnoga tel'ja.
- Cvitja tere zel'ja tla su natrusili,
- borja tere jel'ja zide su nadili.
Trublje su trubili, bubnji su bubnjali,
- svirale svirili, cindre privartali.
- Hvalu Bogu dali u pisnih pojući,
- tance su igrali, svitila žegući.
Hvalu još dajući dilu Juditinu,
- kim dobivajući skupiše litinu.
- I gradi u istinu zdrišiše straha grop,
- ki mnjahu da zginu pod toke sile snop.
Eliakim, veli pop od Jerosolime,
- noseć smočen isop kropljaše da snime
- nečistoć onime ki se ockvarniše
- svite martvih prime, kih zagnav ubiše.
Za njim ti grediše popovi mnogi zbor,
- s njim grede dopriše Betuliji na dvor.
- I kad pram njim odzgor Judita iskasi,
- svakoga ju govor s hvalom dobročasi.
Riše joj: "Slava si Jerosolime sve,
- sva radost naša si, počten'je zemlje se.
- Jere je sartce tve muški se nosilo,
- tobom je strane ove misto oživilo.
A sve je to bilo, jer čistoću tvoju
- pogleda Bog milo i da t' milost svoju.
- Jer sta u pokoju, muža ne poznavši,
- i u svetih broju, parvi ti umarvši.
Bog tebe zazvaši sparti nas brimena
- i tebe obravši proslavi t' imena.
- Tim blagoslovljena biti ćeš po sve dni.
- Biti ćeš blažena gdi dobru konca ni."
Takovom nju oni besidom slavljahu
- i Bogu pokloni s njom prikazivahu.
- Ki godi imahu Olofernja blaga,
- k njoj ga prinošahu, ona Bogu da ga.
A sad veras snaga mojih nju hvaliti
- slaba jest i naga. Ništar manj naviti
- neću se šćediti hvale, koko mogu,
- jer se isčuditi dilu nje ne mogu.
Smionost svoju mnogu ukaza Delbora,
- kad razbi nalogu vojske kon Tabora,
- da čast togaj stvora z Barakom razdili
- i s ljudmi njih dvora ki biše u tom dili.
Jahele još sili hvala se pomina
- jer kralja uhili od Kane Jabina.
- Kadano bi smina Sisaru ubiti
- kino k njemu plina općaše nositi.
Da to učiniti sama a samomu,
- i čaval zabiti (j)ur pristrašenomu
- laglje je ner tomu ki steć meu svojimi
- prićaše svakomu da će vladat svimi.
Još je dika s timi i onoj ka Sibi
- svitom svojim snimi glavu kako ribi.
- Grad jur na pogibi tad Abela biše
- i u toj potribi tim se slobodiše.
Da toj učiniše jednomu vele jih,
- a njoj hvala biše ka na to svede jih.
- Da ka meu veće jih sama vojvodu ubi
- i tim zatira svih, koli slavni(j)a bi.
Palas smila ne bi toko ni Diana,
- prizvavši joj k sebi s strilami Peana.
- Ni kano Trojana kralju nos odrubi,
- sasvim desperana, jer joj sina zgubi.
I keno suzubi muških vojask stahu,
- jake kako dubi, hrab(r)o se nošahu,
- na konjih ticahu prez sasa desnoga,
- gdino prižimahu kopja bodežnoga.
Ne bi smile toga u obraz pozriti,
- a smila je koga Judita zgubiti.
- Koj poni Hipoliti, koj Pantasileji,
- more se saviti kruna, ka je oveji?
Ni slave takeji dostojna, ka kada
- ču na svojoj meji Babilona grada,
- da se sam oblada, od nje se odvargši,
- opet ga podklada, kose ne uzvargši.
Ni keno ner svargši nepri(j)atelja s konj
- i život mu stargši, mečem sikući po nj.
- Takov tada zakon biše meu Zamate,
- nimahu taj poklon da budu mužate.
Ni ke Pira z bate rekoše odrinut
- ispod Sparte da te, ali s njom izginut.
- Zato od nje minut inamo ne htiše,
- Pir osta ostinut jer se i one riše.
Ni ke, kad razbiše Cimbre rimske sile,
- same se ubiše jer nisu hotile
- da budu sidile žive pod inimi,
- ner u boj hodile tada bihu s kimi.
Ni ona ka primi od Meleagra čast
- jer parva meu svimi prostrili prascu mast.
- Prascu ki svaku slast kalidonskih dubrav
- (toku imaše vlast) gubljaše ne sustav.
Svih tih zajedno stav, ter Judite hvale
- s hvalami njih pristav, reć ćeš: Njih su male.
- Pri toj su ostale kako pri hartu zec,
- pri sokolku gale, pri sunačcu misec.
Njih jošće slave breč po zemlji boboni,
- po zemlji (j)e nje teč - a na nebi (j)e ni.
- Juditina zvoni i visoko gori,
- gdi (j)u s sobom poni, gdi su an'jelski kori,
Gdi su rajski dvori, kerubin, serafin,
- gdi su svetih zbori, gdi Bog i Božji sin,
- gdi (j)e svitlost prez tmin, radost prez pečali,
- gdi ni konac ni fin dobru nje ni hvali.
A sad, ki ste iskali segaj svita slavu,
- ki ste nastojali imit slug zastavu,
- ki li dvigši glavu vojske ste vodili
- i svita daržavu poda se podbili;
Ki ni svojoj sili, ni svomu blagu broj
- reći ste umili, živeći u pokoj
- i u raskoši svoj: vi(j)te, je l' dika ta
- vaša takmena ovoj ka se Juditi da?
Ona se sada sja, vi ste u tamnosti.
- Nju radost obuja, vi ste plačni dosti.
- Ona je u milosti kralja nebeskoga,
- vi ste u gardosti djavla paklenoga.
Tim ti se svakoga slava vred zamini,
- ki zabivši Boga, svit ljubi i cini.
- Da tako ne čini presveta Judita,
- zato Bog učini da je blagovita.
Da se po sva lita i po vikov vike
- hvala nje počita, nje pronose dike
- po mora, po rike, po zemlje okol vas,
- i gdi sve vernike sabire vičnji spas.
Jur poni svaki nas nju hti(j)mo sliditi.
- Jur počnimo danas pobožno živiti:
- moliti, postiti, ponizit dušu i put,
- ostrine nositi, gizdav odvrići skut.
Daržat čistinje put, telu ne dati last,
- da svagdan truda prut, da nam ne da napast.
- U svem Bogu dat čast, a ne moći svojoj.
- Da Duha Sveta mast pomaga vazda njoj.
Utišen'ja pokoj diliti ubozim,
- prostiti nepokoj uražen'ja mnozim.
- I svakim nemozim pomoći ne kratit,
- i ka svakim mozim s ljubicom se obratit.
Ljubav ljubvom platit, ljubvom i gardinu.
- Za zlih Bogu vapit da jim da dobrinu.
- Ljubiti istinu, laže se čuvati,
- ufan'ja slatčinu nigdar ne pušćati.
To t' su bili pati, za ke Bog gospodin
- dostoja se obrati Juditu, kako t' dim.
- Po njoj da zgasi dim Oloferna ljuta
- i slobod poda svim ki čekahu pruta.
I ki jur ni muta nimahu ča piti,
- lica suha, žuta pričali nositi.
- Po njoj jih nasiti obil'ja mnogoga,
- po njoj jih naparti blaga još svakoga.
Svi puci cić toga veselit se jaše.
- Ova hvaleć Boga radosno pojaše.
- Svak, ki totu staše, uši gori napan,
- pisan nje slišaše, riči svoje zapan.
Ovo biše pisan ku ja govoriti:
- "Otvorite usan, počnite hvaliti
- Boga i slaviti u cimbale zvone,
- kitare udariti, psalm peti tone:
Bog bo potr one ki rat podvigoše.
- Onim milost klone ki stav uzdahoše.
- Zgubit nas dojdoše asirski odbori.
- Toga ne stigoše, Bog njimi obori.
Dolce, varhe, gori bihu pokrilili.
- Vod naših izvori bihu zavalili.
- Požgat su pritili sela naša i stane,
- žene z ditcom htili vest u svoje strane.
Inim dati rane, svih smartno sikući,
- da Bog naš nas brane, njih slomi tukući.
- Karvavca dajući pod oblastju žene,
- sile njih hotući da budu smetene.
Zatoj ti spletene biše mnogim strahom,
- razbjene i bjene karv smišaše s prahom.
- Ke s nesmirnim bahom bihu nastupile,
- a pak s ovim gradom bit se nisu smile.
Oloferna bile nisu mnozih ruke,
- ni ga naskočile vojske, napan luke,
- ni pojamši suke žiganti nesmirni,
- ni od meči zuke ljudi boju birni.
Da u suknji pirni Judit, hći Merara,
- i pameti virni pozorom ga vara.
- Svarže s sebe stara udovna odila
- i sta na njoj zgara zlato, biser, svila.
Rumena ter bila lica sva učini.
- Pojde kako vila: tim njega prihini.
- Tim sartce u pini stavi mu pak glavu
- odkla kako svinji ali kako bravu.
Čut bi kako lavu vijan'je plača njih,
- bižeći po travu kad vidiše mo(j)ih.
- Ki jih tukaše svih, goneći kako skot,
- sto tisuć biše kih i četarsta krat stot.
Božja bo to bi hot, tako da bigaše
- okola pustiv plot. Naši jih stizaše.
- Naši jih deraše, oni predajući,
- naši jih rizaše, oni se ne rvući.
Zato sad pojući recmo u radosti:
- Bože svemogući, kolike s' kriposti!
- Ki tvojoj jakosti mogu bit opori?
- Sve od tve strahosti terpi jer sve stvori.
Ganut se je gori i svita zemlji svoj,
- kada ti odzgori, sardit pogledaš k njoj.
- Da strah u kih je tvoj, bojeć se zgrišiti,
- ti jim ćeš dat pokoj, ti jih uzvišiti.
A kino prititi narodu budu mom,
- ti jih ćeš suditi i starti rukom tvom.
- Pasti će s moćju svom u oganj neugasljit,
- bit pića čarvu tom ki nigdare ni sit."
Zatim puk ja hitit u Jerosolim pojt.
- Bogu se poklonit ki jih li ne hti ojt.
- Hteć barzo tamo dojt, putem se varviše,
- prišad, u tempal projt po vrata nagliše.
Saužge činiše gori na oltare,
- zavite svaršiše prikazavši dare.
- Stahu redom žare gdi se umivahu,
- i tamjana pare svuda se vijahu.
Mirisi vonjahu, zvonjahu psaltiri,
- popovi pojahu, odpivahu miri.
- Sjahu kandaliri zlati, sedmostruci,
- i bili dupliri, kako puri luci.
Dvigši obi ruci, a prignuv kolina
- klanjahu se puci hvaleć Gospodina
- Vesela družina mnogu čini radost,
- jer kim biše tmina, slaja jim bi svitlost.
Juditina milost oružje pridava,
- Olofernja oholost kim se oružava.
- Koga joj tad dava puk nje kad u gradu
- s plinom ujahava, vesel glade bradu.
U tempal da dadu tuj. Reče: "Čast Bogu."
- I k tomu nadadu karzno na kom nogu
- steriše, ki mnogu oholast odside
- kad ona nebogu glavu mu odkide.
Tri miseci side u Jerosolimi,
- tuj pi(j)ući i jide. Judita sa svimi
- vele veselimi blagdane radosti
- čini, jere primi dobitja milosti.
Paka u naglosti svi se razidoše,
- kino bihu gosti, svak k svo(j)im idoše.
- Da parvo pojdoše Juditu združiti,
- od nje odidoše čtovani i siti.
Ona posta biti slovuća po svitu,
- počaše ju čtiti više svih uznitu.
- Zatim vazda svitu udovne čistinje
- nosi na se zditu, odkol umri muž nje.
Do stare starinje živi u počten'ju.
- Lakesis trudi nje ču tad u preden'ju,
- Kloto u varćen'ju, Atropos pririza,
- Kad ona življen'ju sto i pet lit stiza.
Grob ju on poviza u ki joj muž biše,
- veće se ne dviza od tud gdi ju skriše.
- Duh se veseliše da - puti tamnice
- izbavljen - grediše gledat Božje lice.
Puk obrazom nice nad greb plačan zarča
- govore: "Danice svitlost nam pomarča,
- keno glas potarča slavan po svitu svem
- i nju smart posarča, evo je u grobu sem.
Sama ka biše prem dostojna živiti
- za napokonnji(m) dnem svih vikov, svih liti.
- Ojme, da viditi nećemo ju veće,
- ni s njom govoriti. Obrati nam pleće.
Utišit se neće, Judita, za tobom
- puk ov, jer ležeće neć ga pri(j)at s sobom.: : 2075
- Ti s' zaparta grobom, mi suze ronimo,
- ubjeni smo znobom, ča ćemo, ne vimo.
Ti nam biše, vimo, utiha pečali,
- a sada kopnimo prez tebe ostali.
- Svi smo, evo, pali kako prisičen bor,
- i veli i mali tebi upje: "Otvor!"
Otvor, ter nas zatvor s sobom u tom grebi.
- S tobom umriti umor gorak nam jur ne bi.
- Da gorko po tebi živit je življen'je,
- svaki plače sebi da zgubi utišen'je.
Da zgubi učen'je svake riči prave,
- da zgubi dičen'je svake s tobom slave.
- Ojme! Da prez glave ostasmo marzal trup.
- Sartce jadi dave, ostasmo pribjen stup.
Ojme! Tko toko tup i tvard more biti,
- da bjen od tacih krup neće pocviliti
- ali ustaviti pečalno tužen'je?
- Gdi ste naši sviti, gdi s' naše počten'je?
Gdi si urešen'je, gdi si naša časti?
- Gdi si uzvišen'je israelske vlasti?
- Gdi si vela slasti svetoga života?
- Gdi s' razuma splasti, gdi s' svaka dobrota?
Od nas se odmota, a sad ča čekamo,
- ner da nam teškota nika pride samo!
- Prez tebe predamo, prez tebe hoditi
- ne umimo kamo, ni ča učiniti.
Ti nas zašćititi od zla umi(j)aše.
- Ti nas obraniti od sile mogaše.
- Sunce, ti nam sjaše u dne ter u noći,
- dokla ti življaše. Tko će sad pomoći?
Timi žutki voći svi se pokladahu.
- Take tužbe moći k sartcu privijahu.
- Tako žaleć stahu. Osmi dan kad pride,
- svi jure mučahu, svak na stan otide.
Sila ne izide koja bi zadila
- sela ali zide sinov Israila.
- Dokla je živila Judita na saj svit,
- zemlja je u mir bila i potom vele lit.
Dan u ki bi dobit Oloferne čtiše,
- svećen je vazda bit od tih ki dobiše.
- Dokla ne podbiše pod jaram svu šiju,
- pokol umoriše s proroci Mesiju.
Komu poklon diju, Bogu, spasu momu,
- jere konac viju počitan'ju tomu.
- Juditi u komu slava će bit dokol
- svitu zemaljskomu počne gorit okol.
Ako li daj dotol dokla zemlja ova
- bude na karte sfolj slovinjska čtit slova.
- Trudna toga plova ovdi jidra kala
- plavca moja nova. Bogu budi hvala
Ki nebesa skova i svaka ostala. Amen.
svarhu istorije svete udovice Judite,
štampane u Bnecih po(m)njom i nastojan'jem
Petreta Srićića Splićanina.
In Vinegia per Guilielmo da Fontaneto de Monteferrato ad instantia de maistro Marco libraro al signo del libro. Nel anno del Signor(e) MDXXI, adi XIII agusto.
Linclito Antonio Grimano principe vivente.