Judita/Libro peto

← Libro četvarto

Judita —  Libro peto autor: Marko Marulić

Libro šesto →

Libro peto

Oloferne, pokol tej riči zgovori,

tim, ki stahu okol, reče: "U komori,

gdino su zatvori blagu sakrovitu

i tvardi zapori, povedte Juditu,

Ka po svo(j)em svitu, u komno ni starvi,

zemlju zlata situ dat nam će prez karvi.

Davajte joj parvi dil jistve i kruha,

ki se meni marvi, ka se meni kuha."

Judit strese uha. "Neću", reče, "toga

da, ockvarniv duha, ne razsardim Boga.

Da jisti ću ovoga ča vo s sobom nosim,

za da pri onoga, ča t' rekoh, isprosim.

I još da prip(r)osim da spiši te strane

dati t' Bog, ke mnozim po svitu su znane."

On reče: "Tej hrane ča ćeš učiniti

kada ti nestane, o čem ćeš živiti?"

Ona se rotiti priča ponasmihnuv

da brašno saspiti ko doni pribignuv

neće, dokla dvignuv ruku svu ne svarši

i počine stignuv ča misal nje varši.

Baruni odpar(v)ši vrata od ložišća

i svuda nastar(v)ši sviona krovišća,

rekoše: "Hladišća tuj su tva, gospoje."

Ona se namišća i reče: "Dobro je."

Da parvo ovo je isprosila moleć,

molitve dit svoje u noći ishodeć.

Da nitkor, odhodeć: "Kamo ćeš?", reče joj,

ni opet dohodeć: "Od kud greš? Ča je toj?"

Toj biše dao njoj Oloferne, svo(j)im

vratarom tad takoj zapovid čine svim.

Taj slobod dvima njim, Abri ter Juditi,

da bude, ne inim, za tri dni služiti.

Ona izhoditi ja k dragi slazeći,

k potoku hoditi vodom se čisteći,

a pak uzlazeći Bogu se moljaše,

da, puk slobodeći, spuni ča mišljaše.

Za tim čista staše u komoru došad,

ni se okusaše ner jur sunce zapad.

Ko četvartom izšad, svitlost svim ljudem da,

i Oloferne tad dvor na večeru zva.

Slugu Vagava sla da Juditi veli

da sram odvarže ta, da se k njemu seli.

I ča on uzveli, pristane učinit,

a dar, kino želi, svaki hoće imit.

Jer mu će prirok bit da žena stoji tuj,

a on da će živit želeć imiti njuj.

Pojde Vagav i suj besidu poni njoj.

"Vladiko", reče, "u onuj jure komoru poj

gdino gospodin moj sedeći počiva,

Želeći obraz tvoj ki suncu odsiva.

Zatoj te priziva da s njim i pješ i jiš,

da vesel pribiva dokol uza nj sidiš."

"Ka sam ja da barž mniš", Judit odgovori,

"da neću na pospiš pojt u toj komori?

Ki su mo(j)i opori, da hizat uz ostan

mogu, ali gori reć: Niže mene stan.

Bud poni dobro znan, ča je drago njemu:

meni (j)e kako man i slatko u svemu.

Raba ću bit temu za moga života,

ako mu sam čemu, zna njega dobrota."

Takoj riči mota Judita vesela,

da je ta pohota Oloferna svela

na taka jur mela da će leći nice,

a gradi i sela steći parvo lice.

Kad spusti udice ter zadije ribu,

istežuć tunjice, mahne gori šibu

ribar i potribu ima jur dat ju van,

radostan da hlibu smok mu je pripravan.

Tako, kad osnovan jur misli svoje teg

vidi Judit, izvan urehe na se usteg

i skuta pouspreg, radosna pojde tad

da tuj, rukom poseg, osnovu otka sad.

Oloferne nju kad prid sobom ugleda,

u ljubavi zašad, sartce mu uspreda.

Slaja mu bi meda, da gorkost će žerat,

studeniji leda kada bude ležat.

Kon sebe ju pojat hiti za tarpezom

i niže njeje stat zapovidi knezom.

Njoj reče: "Obezom jesi me obezala,

jer harlim potezom dojti si hajala.

Tim si dostojala da pri mni milosti,

ku želiš, imala budeš u radosti.

Sad vesela dosti sa mnom pi(j) ter blaguj

i s ovimi gosti obilo se počtuj."

Ona njemu uz tuj zahvalivši, reče:

"Veselo ću stvar tuj učinit, jer steče

blagost, pokol čeče uza te raba tva,

ka želi da kleče prida te zemlja sva."

Tad pi i blagova ča biše opravila

Abra i gotova prida nju stavila.

Meu tim je nudila njega da ji i pje,

ter ga veselila da se većma nal'je.

Da kada se opje, zaspi i zahrope,

požre takoj osje, da veće ne sope.

O, kino se tope u žartju mnogomu,

vijte kako ope život sad ovomu!

Ne njemu samomu grih je ta naudil,

da jošće svakomu u kom je kada bil.

S toga je izgubil Adam s Evom milost,

ku je najpri jimil, svih vargši u žalost.

Noe svoju sramost odkrivši grubo spa

kad ga obali jakost vina ko garlu da.

Lota kad pjanost ja, ne znajuć spi uz kih,

ma njih, kim biše ća, čini sinov svo(j)ih.

Esau liše tih parvorojen'ja čast

i blagoslovi svih otčevih zgubi slast.

Jer davši garlu vlast pri voli požriti

od zdile jedne mast ner sve to imiti.

Puk božji živiti o pići nebeskoj

počan, ja marziti, objistan jur, na toj.

Egipskih lonac loj želeći, ushvali,

i njih mnozih zatoj Bog smartno popali.

Običaj on zali sinov Hele popa

ki su umicali meso iz ukropa.

Smartju jih pokopa, vze njemu popovstvo,

jer ne poja stropa na njih nepodobstvo.

Vino ter oholstvo Aleksandra smami

tako da ubojstvo svo(j)imi rukami

stvori, pak suzami lica gorko umi

obujat tugami: toko draga ubi.

Centaure pogubi Peritov s Lafiti,

jer hvataje zubi, jer pjani i siti,

onih kih počtiti njih dostojaše se,

za žene zaditi ne sramovaše se.

Saki zgubiše se kad u Cirov okol

stupiv, ob(j)iše se, opiše. I pokol

legoše kako vol, on na nje napusti,

razbi jih, da jim bol, živih jih ne pusti.

Vino život shusti Lacida i Krisipa.

Mudrost od njih usti začarni taj sipa.

Taj konac opipa pitanski Arceslav

i on pjan udipa u Karonovu plav.

Toj se hudinji dav Antiok, moguć kralj,

jaki kakono lav, s kimi (j)e za stol stal.

Bi jih pjan. Bi njim žal. Tarpiti ne htiše

sramotu i pečal ter ta ga ubiše.

Bolje ti mu biše u boj smart pri(j)ati

još kada imiše sa Rimnjani rati

nere živu stati do stotin lit roka

pak konac imati tolika priroka.

Raskoša obroka i vina ko sarka

učini žestoka Antoni(j)a Marka:

silan po Rim tarka vlastele koljući

njih blago raztarka kuhačem dajući.

Toj ga podtičući Kleopatru ljubi,

ženu pušćujući. Po tom sebe zgubi.

Ki su taki zubi, zlobe će nadvrići

kako vethe rubi kripost će odvrići.

Na konac nesrići upast će u svakoj:

nemoć jih će sići, stumak ne dat pokoj.

Smalit će razbor svoj i jošće iman'je,

pak u vikomnji znoj biti će njih stan'je.

Zadit će smijan'je drugi, rič su čuvši,

govorit: Zaman je, tarbuh nima uši.

Razbire piću si i slasti privraća,

i vina oku(s)ši, ter u se sve svraća.

Da kino se odvraća od dobra nauka,

prida nj se ne izvraća ča se totu kljuka.

Tim piše ma ruka, kimno svetu duhu

ne zgodit jest muka veća ner tarbuhu.

Ki nimaju buhu huda utvarjen'ja,

zalizlu u uhu spasena slišen'ja.

Da jur govoren'ja rič se tamo vrati

na saj spoviden'ja odkle se uvrati.

Oloferne stati na noge prejedva

mogaše. Jer jati koko mogahu dva

toliko sam on zžva i obuja ga san.

Vagav zatvaruć, zva inih da gredu van.

Idoše na svoj stan, sobom teturaje,

jerbo ne jedan žban popiše spi(j)aje:

redom začinjaje, zdravicu obnose,

jednu popi(j)aje, a drugu donose.

Pojdoše zanose tud ovud nogami.

Sami se nadnose, kimljući glavami.

U obraz jim plami a na nosu para,

i na brade prami lašćaše se ckvara.

Tarbuh kako žara nadmen odstojaše.

Rič, ku potopara, jazik prikošaše.

Sviste ne saznaše, ctakljahu jim oči,

rugo njimi staše i smih se potoči.

Jer niki o ploči udri sobom pad se,

niki se pomoči, niki kara svad se,

niki daržat rad se, druga uhitiše,

ter i z drugom zad se uznak uzvarziše.

A niki rigniše, niki se gnušahu,

a niki ležiše, niki na nj padahu.

A druzih nošahu, stavit jih na odar.

Toko se saznahu koko martav tovar.

Tko će imiti var ustegnuti garla,

pogledaj ovi bar ter vi(j) je l' umarla

tuj čast i doparla tamnost i gardinja,

ka je oto svarzla da je vitez svinja.

Sad vi(j) kako linja Olofernja sila,

kako ju razčinja hot nečista dila.

Postilja je bila na sridu komori,

mehka, čista, bila, s pisani zastori.

Na njoj se obori Oloferne unid,

zaspa većma gori nego morski medvid.

Speći ga tako vid Judit, Abri svojoj:

"Poj polahko naprid", reče, "na vratih stoj!"

Ove dvi tad u toj ložnici ostale

s Olofernom, u njoj ne bihu zaspale.

Poni od tej stale na vratoh Abra sta,

jesu l' straže pale, oslihovati ja.

I straže i čeljad sva ka biše okoli,

biše kako martva. Svi bo na tom stoli

jiše kako voli, da još veće piše.

Bditi ne bi koli, straže ne činiše.

Ki (j)e nebes više i ki svaka more,

jur odlučil biše puku da pomore.

Judita zastore postilji razmače,

sartce joj kopore, bliže se primače.

Ruku s rukom stače i k nebu podvignu,

na kolina klače i suzami rignu.

Glasa ne izdvignu, da moli u sebi:

"Bože, daj da stignu ča je godi tebi.

Stvori milost meni, pokrip rabu tvoju,

strah mi vas odnemi, dvigni ruku moju

da stvar svarši koju misal moja plodi,

da se tebe boju puci ter narodi!

Sada, sada hodi, tvoj grad Jerosolim

od nevolj slobodi i vas puk tvoj, molim.

Rasap daj oholim ki se uzvišuju,

pokoj pošlji boljim ki se ponižuju.

Ovo ča veruju po tebi ja moći,

koko potribuju, hoti mi pomoći.

U dne ter u noći tebi da hvalu dam,

jer u tvoje moći sad svaršit to uzdam."

To rekši dviže ram i na nogah postup,

ter muče bičag snam ki višaše o stup.

Podri ga, kičmu zdup Oloferna jednom,

a drugom rukom lup, kla skube objednom.

Hronu, strepi sobom, ležeći on uznak,

darhta ruka s nogom, vas se oslabi pak

izdaše. Ne bi jak. Garkljanom siča karv.

Tako t' zgibe junak, tako spusti obarv.

Zgrize ga mao čarv oružjem njegovim.

Ubi ga ženska sarv, ki biše prostro dim

da zajme svitom svim. Ki mnjaše da ni Bog

silam njegovim tim jest protiviti mog.

Prostri se tuj nebog, prez glave, kako panj.

Juditi Bog pomog kada napade na nj.

Da joj ni trud zamanj, da stvari viru da,

prikla ga, steć uza nj i odni glavu t(j)a.

I Abri reče: "Na, u dvanjke toj zatvor!"

Sama se prope i sta, skide s odra nastor.

Odvaliv trup od zgor, pak po običaj svoj

izidoše na dvor, kako da mole obhoj.

Ne dav nogam pok(o)j, projdoše vas okol,

premda jim biše znoj, obvargoše prodol.

Kako kada sokol uhvati lovinu

zavje se više skolj, side na visinu.

Ne pustiv živinu iz nohat, ku je jal,

dokla dopre stinu gdi je gnjizdo svijal.

Harlo ti (j)e lital, da se napitaju

ptići, jerbo je znal da lačni čekaju.

Tako t' ne sustaju ove dvi, ni sidu,

dokla ugledaju vahtare na zidu.

Pojdoše po brigu, i kad bi blizu vrat,

Judita napridu uzupi, napan vrat:

"Otvorte, otvorte grad, jere je s nami Bog!

Otvorte, otvorte! Sad oni ki (j)e svemog

puku svomu pomog, skazal je svu kripo(st).

Nečistih u barlog varže, nam da milost."

Pri(j)am jih u naglost, stražane idoše.

Nenadinu radost tu popom rekoše.

I svi se stekoše, Juditu vidiše,

svitil'ja snesoše, jerbo još noć biše.

Judita sta više i jer staše gromor,

svi bo se čudiše, ne mneći jur nitkor

da ju on sčeka zbor - rukom da zlamen'ja,

da muče ter govor sliše nje činjen'ja.

Uši na slišan'ja dvigoše primuknuv.

Reče: "Humiljen'ja pridajte poniknuv

Bogu, jer uzdvignuv on ki u nj ufaju,

onih bi prikinuv kino ga ne haju.

Kino toku vaju nas pridati napi,

karvi tuje žaju, svoju pivši, zapi.

Glas vaš Boga vapi i Bog rukom mojom

Oloferna (s)kvapi su noć pravdom svojom."

Tad pohvativ rukom z dvanjak ize glavu,

ukaza prid pukom strašnu, svu karvavu,

klanu kako bravu. "Evo glava", reče,

"kano su daržavu priti da rasteče."

Pak razvivši peče: "Evo", reče, "karzan

na kom pjan pričeče, na kom karvju parzan

osta vele marzan, kad od jedne žene

smartju bi povarzan, Bog pomogši mene.

Ki stvar tako rene, ki moga počten'ja

čuva da ne uvene s nikoga zgrišen'ja.

Da meni vraćen'ja, da sebi dobitje,

da vam slobojen'ja, da svim dobro žitje.

Njemu poni pitje slavno hti(j)mo peti,

tere žgati žartje, a zlobe odneti,

pravoga oteti. To će biti dike

njemu, ki (j)e sveti, milostiv u vike."

Vidivši puk like nevolj svo(j)ih, pokol

Bog jur protivnike smete i njih okol,

prignuše glavu dol, njemu zahvališe

slaveć njegov pristol, Juditu hvališe.

Ozi(j)a tuj biše, od vesel'ja suzi,

radosno uzdiše videć konac tuzi.

Kakono ki upuzi u porat jur mneći

da ga val pogruzi - vitar strašno dmeći.

Raduje se steći zgibil koj ubiže,

u sebi misleći, ter spasan ku stiže.

Hvalu Bogu dviže da ga ne poklopi

more i ne stiže, ko mnozih potopi.

Tako ti meu popi vesel Ozi(j)a stav.

Su besidu sklopi: "Boga svak", reče, "slav

ki milo k nam ustav. I moć ženske desne

moćju svojom nadav, protivnim glavu sne.

U noći ter u dne budi vazda s nami.

Pečal, misli trudne vazda nam odnami.

A ti meu ženami blažena s' Judita,

Blažen Bog ki rami svo(j)imi te šćita.

I od zla zamita, i ruku upravi

na smart, koga prita vas svit u strah stavi.

Tako te proslavi, da će t' hvale dati,

u svita daržavi svi ki budu stati.

Pri će se vraćati ka vrilu vode rik,

po moru plavati od svih težina sik,

svitlost sunčenih zrik u istok zahodit,

nere će tvo(j)ih dik slavan glas ne hodit.

Ka život ohodit nisi se šćedila,

za ovi slobodit puk od pogibila.

Platit takaj dila nitkor nas ne more,

Božja t' jih plat sila, kano svaka more."

Toj on odgovore, ki bihu tuj ljudi,

svi usta rastvore, riše: "Tako budi!"

Dozvan dojde tudi i Akior nebog,

pače blag, kad trudi olahča mu nalog.

Reče mu Judit: "Bog israelski danas,

koga, da je uzmog obarovati nas,

ti reče, neka znaš, prikla u ruku mu

vrat, kako jedan vlas, neverniku tomu.

A da vidiš komu, ovo t' glava onoga,

u oholstvu svomu ki pogardi Boga.

A tebe dilj toga reče da će zgubit,

kad puka ovoga klat bude i rubit."

Akior u subit prenu se, ugledav

glavu ka ga ubit reče, totu zagnav.

I ništar ne postav, pristrašen poniknu,

kako na koga lav iznevarke riknu.

Kad se dviže, kleknu polag njeje nogu

pokloniv se reknu: "Blažena s' pri Bogu,

Bogu tvom ki mnogu svim po te milost da.

Moć njega svemogu hvaliti će svuda

Po svem svita stogu, sluti budeš kuda.