Imam ja gospođu punu sve radosti

Imam ja gospođu punu sve radosti autor: Šiško Menčetić

294. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Imam ja gospođu punu sve radosti,
   za koju da pođu umrit mi nî dosti,
   ar svitli nje ures ter obraz gizdavi
   nadaril mene jes nesmirnom ljubavi.
Togaj dil mir prijat ne mogah nikadar,
   dokli joj ukazat ne budem za toj har;
   ter mi se u nje dvor zgodi tač meni prit,
   gdi mi da razgovor, da ne vim sam izrit.
Zatoj rih: "Sunačce, molim te ljuveno,
   hoć li me srdačce radovat svršeno?
   Hoćeš li da hodi veselo po dvoru,
   rec' da ja štogodi za tebe satvoru,
kako ti svaki hip satvaraš za mene,
   ljuveni da nalip život moj ne svene."
   Kada rič jur ovu dosliši nje obraz,
   čini me da plovu po medu tadaj vas;
zač pozor i čelo, grlo, ust' i lice
   stvori se veselo od one diklice,
   koja me uprosi: "Ali je malo toj
   koji trud ponosi za ljubav život tvoj?
Deri nî mislit moć toliko mučan put,
   kada ti velim doć i priti u moj skut;
   mni mi se zadosti, mni mi se odveće,
   od tvoje mladosti taj posluh videće."
Zašto mi odgovor ovi sta ona rit?
   zač bîše u nje dvor s velicim trudom prit.
   Zatoj svak sliš' sada gdi se još zatekoh,
   ter ovu rič tada gospođi ja rekoh:
"Toj mi je vel'ja las, toj mi je slatki trud;
   ar kad taj sčekam glas, stvorim se kako lud
   za rados jur vel'ju što želim k tebi prit,
   ter u tom vesel'ju ne vim se kamo dit.
Zatoj ja kažu još tvojojzi radosti
   od mene da sve mož i moje mladosti,
   ter, cvite rumeni, htij mi se umolit:
   zapoviđ toj meni što mi će s trudom bit."
Kad ovo ja rekoh, slišite, ljuveni,
   za strahom ko stekoh vesel'je tuj meni.
   Na vas moj odgovor ovoj ja od nje čuh:
   "Nu za me ovo stvor' izbrani tvoj posluh."
Ter ja mnjah niku stvar da mi će govorit
   koju ja nikadar neću moć satvorit:
   toli se pripravno na mene obrnu
   nje ličce prislavno, ter čini da trnu,
ter čini daleče od mene moju svis.
   Li željah da reče tuj svoju zapovis,
   zašto bîh odluku u meni odredil
   ne sam trud i muku da bih njoj poštedil,
nu da znam izgubit svu moju vlas i moć
   ali se sam ubit; ne rih nje volju oć.
   Misleći ja ova, k meni se upusti
   tere me darova celovom od usti;
jošte mi otvori ovu rič nje rados:
   "Oto toj satvori za mene tva mlados;
   oto tuj učin' još, molju te, meni har:
   učinit kada mož, stvorit mi ć dragu stvar."
Kad ovo izreče, stvori se sunačce
   ter tadaj obteče rados me srdačce,
   i tuj se nasmija veselo život moj,
   pruživ se jak zmija ter padoh na kril njoj.
Za bijelo nje grlo rukami prionuh,
   za rados ter hrlo u slasti utonuh;
   toli se veseljah da srce sve bijesni,
   ter ne znah što veljah od vel'je ljuvezni.
Zatoj se gospoji darovah životom,
   zač me tuj opoji anđelskom ljepotom,
   tere se zabih vas i smamih čudno ja,
   zrčeći nje obraz gdi rajskom slavom sja.
Koja mi da smilos da se blag mogu reć
   i svaku da milos mogu ja prid njom steć;
   ar birek drugu stvar nje lipos ne radi
   negoli stavljat var da mene sve sladi.