Gdi možem da poju, cvileći srdačcem,
zgledaje gospoju s bisernim vinačcem,
a ne smim njo' reći, da mi ki ne zazre,
milos nje želeći kako mi život mre.
Još ne znah istinom ki ljubav trud ima5
i kojim načinom suzi se očima,
dokle ne bîh vidil oči nje s obrazom,
prid kim sam ublidil jak cvitak prid mrazom.
Od toga još doba, staviv svu kripko moć,
kako se podoba slidim ju dan i noć,10
u srcu jedinom s pogledom misleći
da s dobrim načinom budem se nje reći,
reć sve dni nje sluga virniji ner grlica,
ka zgubiv jur druga puna je tužica.
Nu sčekav misto toj, podobno k vrimenu,15
ne mogoh skazat joj tu ljubav skrovenu.
Evo se sad čudim da možem odolit,
gdi gledam i žudim, a ne smim nje molit.
Da ve mi tač ne da želiti nje lice
u kom se zrak gleda nebeske danice!20