Drž' ovoj na pamet, človiče, ter nigdar

Drž' ovoj na pamet, človiče, ter nigdar autor: Šiško Menčetić

478. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Drž' ovoj na pamet, človiče, ter nigdar
   odsela nemoj klet iz srca jednu stvar,
najliše za ku hoć posli se dreselit,
   ako joj vidiš doć što budeš poželit.
   Jer kad se što reče, vratit se ne more,
   a zla se rič steče toliko još gore.
Što hoću reć ovo, tko želi znat sliši
   ter slovo po slovo u pamet upiši.
   Ja viđah jednu vil jakino sunačce
   od ke mi moćno stril proleti srdačce,
od koje vas obraz nadiljen lipotom
   imaše svoj ukras anđelskom dobrotom.
   Zatoj ja podvorih nje lipos gizdavu,
   nu nigda ne stvorih njeku stvar nepravu.
Ako ju pogledah, s krotostju, Bog vi toj,
   zač volji vlas ne dah obladat razum moj.
   Nu moja dobrota prid njom se potobi,
   ar me nje ljepota pravedna ozlobi.
Dovijeka ter nemoj virovat, človječe,
   da pride na um moj što mi se tuj reče;
   jer nigda ne mnjah ja da će toj nje rados,
   dobrotom koja sja, na moju reć mlados;
ter kad mi rekoše, oni čas bez broja
   suzice stekoše niz ličca jur moja.
   Tuj kako žalostan začeh ja željno klet
   da bi nje skoro stan žalostju vičnom spet.
Zatoj sam upisal, gdi ne bi rečen'je,
   gdi ne bi toj misal negoli stečen'je;
   ar vidih nje mlados do malo vrimena
   u vel'ju gdi žalos sva bîše složena.
U suzah ploviše grozno nje obraz lip,
   ter željno zoviše smrt gorku svaki hip;
   grlo joj izmuklo sve bîše od plača,
   a srce mnjah puklo da jo' je od mača.
Toliko žestok jad nju biješe obujmil,
   er bi svoj obraz tad suzami svak umil,
   gdi biješe još vlase prosula nje mlados,
   koje se niza se prosiplju za žalos.
A tko je u sebi toliko tvrd kamen
   oćutil da ne bi od tuge daj zlamen?
   tko ne bi daj zgrozil jak cvitak prid mrazom?
   tko ne bi prosozil s jadovnim porazom?
videći čemerno nje mlados da suzi
   i ličce biserno gdi dere u tuzi,
   gdi usti otvori ljeposti sve pune
   ter riječi govori da človik svit kune.
Zač ondi ne bi vlas uzdih moć odolit,
   toli nje tužan glas činjaše svih bolit.
   Nu lijepe nje kosi pomisli malo svak
   s desižom ke nosi za gizdu vas žitak,
ke t' zlatu izgube i vazmu svu kripos, -
   koli ih oskube nemilo nje lipos!
   Tako ih jur zače nescjeno razdirat,
   mnjah mene razmače, ter začeh umirat.
A zašto jur tuga ova joj dopade
   negoli jer druga zgubi smrt njoj tade
   za kim se odjeća pricrna ne smeće?
   Uzrok je nesrjeća od tuge najveće!
Jer kada ja vidih nje lipos u tuzi,
   većma se spovidih žalostan ner druzi;
   ter zače tužiti me srce cviljeno,
   hoteći združiti nje žalos svršeno.
Mogal bi človik reć: ter što se kaješ sad
   er joj se hoti steć što joj si rekal tad,
   kad na te zla toli pravedna jes rekla,
   pače se još boli ka se rič nî stekla?
Ovo je moj narav: tko grede ucviljen,
   ali kriv ali prav, za njim sam uhiljen;
   vazda jur požalim, nu sam zla srdca ja,
   koju stvar ne hvalim, zašto mi ne prija.
Ter kad se spomenuh da sam klel nje mlados,
   još većma povenuh cvileći za žalos;
   ter začeh sam sebi govorit od muke:
   zač svezat tko ne bi jezik moj i ruke?
Zašto mi ondaj, vaj, ne stište tko usti
   odkli se u čas taj onaj rič izusti?
   Odkoli tač hrlo rič se će zla primit,
   zač onda me grlo ne hoti zanimit?
Zašto li mâ pamet ne ima spomenu
   da stanem dubja klet neka sva povenu,
   neka sve posahnut bude još i trava,
   da na me uzdahnut ne bude nje slava?
Da mi se štogodi žalosno ne steče,
   ako joj tkogodi od mene toj reče,
   ter bude začuti; smirno ju ja molju
   da razum ne smuti ni nosi zlu volju.
Er srdcem tko kaje, grih mu se zabiva
   i svak toj poznaje, praštan'je dobiva.
   Kajan'je zač svako zove se pokora,
   kajem se ja tako da mi je s umora;
a svaka podobi pokora smiljen'je
   ter ima dat zlobi mojojzi prošten'je.
   Lje zatoj govori me srce da žalos
   drug drugu ne stvori ali ku nedragos;
ar kad je človik prav, tko ga će ucvilit,
   togaj će sristi lav i strila ustrilit.
   Tomuj bi, znam, bolje da se nî rodio,
   zač ne bi nevolje tolike vidio,
dozvati ku more jedna rič žalosna;
   jer ja mnju da gore satrt je jakosna,
   najliše [s] suzami tko smiješa gork uzdih.
   Zatuci u kami, a ne scin' toj u smih,
a ne scijen' toj zaman. Nemoj mnit tkogodi
   da mene jur nesan ovoj reć dovodi;
   zač kusih stvar ovu. Makar bih imal môć,
   ter dobro kad zovu, da mi tač bude doć:
tako mi mladosti, ne bih ja človiku,
   da je pun radosti, zavidil uviku.