Dosada nisam vil kako se žali drag
| Dosada nisam vil kako se žali drag autor: Šiško Menčetić |
|
460. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Šišmundova u stihovima 1-42. |
Dosada nisam vil kako se žali drag,
dosada nisam mnil da sam ja toli blag,
zač ona ku pravlju od gospoj da je cvit
zač ona ku slavlju da cafti po vas svit,
pravo dim bez zlobe, taku stvar satvori
koje se podobe napisat mramori.
Jednom se namiri da nemoć najgora
život moj dotiri na konac umora;
ter prave, kada zna od mene ona toj,
jakino iza sna reče rič: "Bože moj!"
Sta velik takođ hip sva kako zamama,
a pak svoj obraz lip vas poli suzama,
govore: "Moj Bože, prida te sad upim,
ako mi bit može, da ga ja zastupim,
makar da zaminim njegovu nemoć ja.
Ako toj, što scinim, za mene on prija,
ako sam ja uzrok i moje ljubezni
da za moj on prirok tej pati boljezni,
volju smrt sliditi, ako je pravo reć,
nego zlo viditi koje se može steć."
Zač ona pravljaše sej riječi ke rekoh?
i zašto stavljaše da nemoć s nje stekoh?
Ne bîše stvar ina ner ovoj što ću rit,
ako se istina ne bude meni skrit.
Ako smim reć uprav, ja gredih kako slip,
ljuvenu nje ljubav želeći svaki hip;
deri bih smamljen vas na slavnu nje rados,
ku htîše svaki čas sadružit mâ mlados.
Kad ona zna ovoj, što stvori, sve ću rit.
Odtole u dvor svoj čini me riđe prit,
odtole stavi var, a ne mni tko za zled,
nu neka imat stvar ljuvena bude red.
A sve toj bezbrže, da ljubav jur naša
po tle se ne vrže ni da se raznaša.
Vim, zatoj procini da meni nemoć tuj
želin'je učini; ter što bî, svak me čuj.
Jedan dan na moj dvor ugledah nje slugu,
od ke mi razgovor odloži svu tugu;
ar mi lip dar doni od moje gospođe
i zdravje pokloni, ter ončas tja pođe.
Za drugo, moj Bože, ne stvori ona toj
nego znat da može kako stan stoji moj,
neka dâ razumit onojzi od gospoj
ka htîše izumit po svaki način toj;
jer ona odluku k meni prit učini,
ništa trud i muku u željah ne scini.
Zač smrtno sumnjaše od mene dan i noć,
ter uvik ne mnjaše da me će vidit moć.
Sve mi toj pak reče nje lipos gizdava,
kad k meni doteče kako raj i slava.
Nitko me ne ima toj prašat kako bî,
zač se reć ne prima ni slišit podobi.
Istom jur izide; ter misal svak stavi,
k meni tuj kad pride, s kolikom ljubavi,
s kolikom milosti; jer ja reć istine
ne imam smilosti, da mi laž ne scine.
Nu koju ja rados ne ćutih tuj hrlo,
kada me nje mlados uhvati za grlo!
ter k meni prionu ljuveno, jer ja mnjah
za ljubav sionu da u sni ono snjah;
toliku dragos ja oćutih čas oni
ka moju nemoć tja u on hip svu poni.
Ter kako prislavna prinese gospoja
nje ličca gizdavna na ličca jur moja,
ne hoti ustavit svoj celov od mene,
ni mi da što pravit od željne spomene,
dokli se ne steče volja nje ljeposti.
Tuj deri rič reče s ljuvenom krjeposti:
"Moj venče izbrani, uresan ružicom,
tko li te izrani boliznom tužicom?
koja li bi smila toliko još nemoć
i boles nemila ka na te hoti doć?
koji zled ne želiš nikomu na saj svit,
nu se još veseliš dobro čut i vidit.
Ki bilig srca zla od zvizda bi toli
na tebe ter posla gorčine ovoli?
Da bi moj slišil glas Bog prid kim vapim ja,
ter stre toj zvizdi vlas, da tamni a ne sja,
ka čini moj obraz da mrkne i suzi,
odkole čuh poraz za koji si u tuzi!
Da se dan i taj noć ne broji u broju
kad pride taj nemoć na mlados jur tvoju!
Er s tobom napoli ja ćutim svu tugu,
zašto me doboli, ne kako za slugu,
nu kako za srce i kako za dušu;
ter te ja do smrce odlučih da združu,
šta te Bog izbavi, ter ino ne velju
negoli: ozdravi, zač drugo ne želju.
Ter ako razgovor uzgledaš moj veće,
moj ti se veće dvor zatvorit jur neće.
Tko ti će odcela pobljusti stražice
i sčekat vesela, moj cvijete ružice,
negli ja, venčac tvoj? Zašto se mni meni
da patiš sve ovoj u želji ljuveni."
Ovo ja slišeći iz ličca ružice
od suzic tješeći, bî li mi s tužice?
bi li mi s boljezni? Zašto se kunu ja:
tako mi ljubezni, smrtni me trud prija.
Zač riječi ne reče, kada joj niz obraz
dosti suz ne steče, da ja mnjah kopni mraz;
toliko čemerno podriješe ljut zdihaj
uz grlo biserno, ter mi toj zada vaj.
Zato joj ja rekoh: "Dosta bi, gospoje,
za tebe da stekoh ovo ja zlo moje,
od sebe gdi činiš tolike nevolje,
ter birek ne sciniš da mi gre na bolje.
Ner što mi daše vrid tej tvoje tužice,
a svaki hip naprid bolji sam, ružice;
er tvoju ljubezan koji čas vidih doć,
parja me boljezan, sva tuga i nemoć.
Toj prijah vesel'je cjeć tvoje ljeposti
ka veće ner zel'je ukaza krjeposti.
Ter da znaš ova zled jer mene dopade
za velik moj nered koji znam odsade;
zatoj sam uzrok ja, a ne tva ljepota,
ter tuj stvar parjaj tja, tako ti života!"
Ovo ja kako rih, ter obraz gizdavi
od vile još pozrih s velikom ljubavi,
po komu poznah ja gdi slavna nje mlados
veliko tuj prija vesel'je i rados.
Za toga dil reče: "Neka znaš, cvite moj,
jer ja mnjah da steče za mene sve zlo toj.
Zatoj se ja boljah mom srci odveće
i sebe nevoljah za tej tve nesrjeće;
nu pokle prem zdraviš i gredeš na bolje,
a mene ne praviš uzrok tve nevolje,
velmi se veselim i ćutim rados sve,
ter ino ne želim negoli zdravje tve;
jer te se nikade nagledat ja ne mnjah:
tolik strah napade na mene, što sumnjah.
Za ku stvar zavjete, ne mogu t' govorit,
gizdavi moj cvijete, ke trijeba bi stvorit
za željno zdravje tve, koje ću, što mogu
najpriđe, vršit sve ter hvalu dat Bogu;
jer mi te dopusti, jer mi te zaima,
jer molbe od usti počtenih jur prima."
Svršiv tej besjede nje ljepos gizdava,
kon mene tuj sjede raj kako i slava;
ter riječi govorit zače mi nje mlados
od kih se med stvorit mogal bi za slados.
Pak spivat sta pjesan u kojoj otvori
kakva se ljubezan počtena govori,
u kojoj slikova nje s mojom ljubavi,
jer ljubav jur ova rajska se sva pravi.
Misli svak tko sliši bih li ja tada rad,
ka rados utiši sve moje želje tad;
najliše, dim uprav, gdi zače da slavi
počtenu jur ljubav i našu š njom stavi.
Ter ovo ja tebi jak sebi velju sam
i ti mi ć po sebi virovat, dobro znam,
jer moja ljuvezan i moje gospoje
dostoji u pjesan da se čti ter poje,
zašto je čista sva. Zatoj sam upisal
gdi jedno draga dva imaju na misal;
ter ništa ne haju, ako mi tko ludi
još vjere ne daju: po sebi svak sudi.
Dosta je toj menije prid Bogom da sam prav,
ki moje počten'je i čistu zna ljubav.