Bratac Jaglenac i sestrica Rutvica/IV

← III

Bratac Jaglenac i sestrica Rutvica —  IV. autor: Ivana Brlić-Mažuranić

V →

Međutim su ljudi, koji su pokopali Milojku, opazili., da je orao odnio Rutvicu. U prvi čas zajaukaše svi, ali onda jedan od njih reče:

- "Bolje je, ljudi Božji, da je orao odnio Rutvicu. Teško bi se u selu tko pobrinuo za dvoje djece. A za samoga Jaglenca lako će se u selu pobrinuti."

- "Da, da, bolje je tako", - prihvatiše odmah svi drugi. - "Za samoga Jaglenca lako ćemo se pobrinuti:"

Postajaše još malo pred kolibicom, pogledaše prema onoj strani, gdje je u visini nestalo orla sa Rutvicom, a onda odoše opet u kuću, da piju i razgovaraju; svejednako govoreći:

- "Svaki će od nas rado uzeti Jaglenca."

Ovako su govorili, ali se nitko od njih nije ni toliko obazreo na Jaglenca, da bi ga ponudio čašicom vode, premda bijaše velika vrućina. Jaglenac pak bijaše žedan i uđe u sobu, te htjede umoliti vode. Ali bijaše on tako malen, da nitko od onih ljudi nije razumio njegova govora. Jaglenac je htio, da mu netko dohvati njegovu drvenu čašicu, ali nitko od onih ljudi nije ni znao, da ima za gredom Jaglenčeva drvena čašica.

Kad je ovo sve vidio Jaglenac, obazre se on časak po sobi, a onda osjeti dijete: nije ovo sve ništa, ostao sam ja sam na svijetu. Zato se on nagne nad krčag, što je stajao na zemlji, nasrče se, koliko se dalo, vodice i ode da traži svoju sestricu Rutvicu. Izašavši iz kuće pođe putem za suncem, kuda je vidio da je orao odnio Rutvicu.