Ako tko poželi čut moje dobro kad

Izvor: Wikizvor
Jump to navigation Jump to search
Ako tko poželi čut moje dobro kad
autor: Šiško Menčetić

361. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih SISMUNDO SIMON DI MENZI.


Ako tko poželi čut moje dobro kad,
   sliš' ter se veseli, er sam ja velmi rad;
za koju još rados ne vim što da stvoru,
   ter moju sad mlados blaženu govoru,
   zač se sam od ove slobodil ljubezni
   ku ljubav svak zove, ma nu su boljezni.
Jer kako ne vele u pakli pokoja,
   tač ljubav tko žele život je bez goja;
   ter se mnim isprti srce me brjemena
   težega od smrti prem truda paklena.
Sad može tkogodi uprosit jur mene:
   "Kako se slobodi od želje ljuvene?"
   Zato ja velju svim, tako mi bit zdravu,
   kako sam još ne vim kazat vam na pravu.
Ma poznam i viđu er sam ja slobodan,
   ter sebi zaviđu poveće svaki dan.
   Niki čas, nika čes, niki dan izbrani
   bil ovo brijeme jes koje me sahrani.
Vid' nijedan lik ne dah, ki sam prî izmučen,
   istom se ugledah s ljubavju razlučen!
   Od morske pučine kad sile popridu,
   svak misli što čine tko na kraj izidu.
Na more poziru, koje bi s mukami,
   tere se udiru u prsi rukami;
   tako ja povenu u strahu s boljezni,
   kada se spomenu od gorke ljubezni.
Da kada ovu vlas slobodnu razlaču,
   oćutim čudnu slas ter taj strah potlaču,
   ter se ja veselju, a život moj slavi
   ter veće ne želju ni u san ljubavi.
Ovo ću srdcem rit istinu još uprav,
   menije je sad pozrit koliko smrt ljubav:
   toliku nenavis, toliku mrazu sad
   vazima moja svis na ljubav i nje jad.
Zač ino ljubezan nî nego jur nemoć
   od koje boljezan pati se dan i noć;
   od koje tužica trud živi donosi,
   da željna dušica svaki čas smrt prosi.
Jer da nî stvar druga ner gdi si slobodan,
   ter da se sam sluga učiniš i sužan, -
   ne sluga i sužan nego rob svršeni,
   ter gredeš sve tužan kako rob kupljeni.
Mnozi se odriču služeći života,
   mnozi se zatiču prî ostat sirota
   nego bit sluga zvan, nego vlas izgubit,
   za ku svak razuman voli se sam ubit.
Ovu još mnozi stvar može bit ne scine,
   ter je toj tko nigdar ne pozna istine,
   ni mu Bog daj kusit, najliše ljuven stril,
   jer plakat i suzit tuj bi se naučil.
Neka se priđe strt budu ja kako prah,
   neka bih stokrat smrt oćutil i nje strah,
   neka se u ov hip samohoć udavlju
   ner opet da nalip ljuveni pojavlju.
Da bi me priđe lav za srce uhvatil
   negoli da ljubav oćutim i nje stril;
   ne da ja oćutim ni ćutit spomenu,
   nu da još ne slutim, rekoh, stril ljuvenu.
Još da mi na misal ne pride mislim već,
   ter se sam zapisal kako ću sada reć.
   Svakomu ja velju: ako se gdi vidim
   kadgodi da želju ljuvenu još slidim,
makar mlad, makar lud, svak da je virovan,
   prid svaki jošte sud mogu ja biti zvan.
   Ako se nađu kriv i sada i potom,
   neću čas da sam živ ner platit životom;
er kad sam utekal, uteći još ufam,
   ter ne bih toj rekal, da se ja ne uzdam.
   Možebit još reče ljuveno tko tuži:
   "Ovi se zatječe da ljubav ne služi;
ne zna li jer ljubav na koga bude doć,
   da je tvrd kako lav, svakomu satre moć?
   ne zna li jer jača bi nego Herkules?
   zač ljubav od mača ostrija mnogo jes."
Cić toga ja stoju odgovor prem za dat:
   tko je bil na boju, on se zna sad vladat:
   ako za nj pristoji, on more vazet boj,
   to li se što boji, od luga pođ' ter stoj.
Ja ljubav i nje zled s čela znam na čelo,
   ter joj znam svaki red. Zatoj grem veselo,
   zatoj još velju svim ki sliše sad mene
   er se ja čuvat vim od želje ljuvene;
to li se čuvati ne uzvim, moj Bože,
   tko me će kajati, da mu se odmože.