Čuda su skrovena, čudne ti je naravi

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Čuda su skrovena, čudne ti je naravi
autor: Šiško Menčetić

418. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.


Čuda su skrovena, čudne ti je naravi
   ova moć ljuvena, ter kara i zdravi.
   Koju stvar ne taju cić one ku služim,
   za ku sam u raju, nje ljepos kad združim,
i za ku mnokrat ja oćutim gorki vaj,
   zašto me ne prija na milih običaj.
   Nigda se sva nalip na mene učini,
   ter stoju oni hip u morskoj pučini.
Zatoj se sve tužah onomu skroveno
   ki znaše jer služah nje lipos ljuveno;
   ter ki se dan reče ova rič prave njoj,
   čudno se zateče namírit mene toj.
Čini me čas oni da pridem u nje dvor,
   ter mi cvit pokloni za ljuven razgovor,
   a grlo prislavje otvori medeno,
   ter mene za zdravje uprosi ljuveno.
Jednaga pusti glas i ruci pribile,
   vidih se tadi čas na skutu od vile,
   ter kako na darov začeh jo' hvalu dat.
   Ali me nje celov učini mukom stât,
ter ja mnjah da med gust ali ka slas ina
   po sridi mojih ust topit se začina:
   toliku jur ljubov oćutih s prijazni
   za mili nje celov, jer deri nî skazni.
Pak ličca gorušta ukrasi sunačcem,
   tere glas ispušta zvat mene srdačcem,
   prislatko nje ime zače mi pravit još:
   "Tribuje da vrime spominat ovo mož."
Tom ovo izreče anđelska nje mlados,
   svega me obteče vesel'je i rados,
   svega me obuze razgovor, dim uprav,
   i čini da suze oči me za ljubav;
toliko veselo obrati na mene
   svoj obraz i čelo ter oči ljuvene.
   Nu stavi dobro var koji čtiš ovo sad,
   je li ka na svit stvar koju bih volil tad!
Er bih tuj parjal ja, da mi se dat reče
   što sunce obasja i more obtječe;
   najliše gdi meni darova za milos
   usti svoji rumeni i u njih svu smilos.
Da kada na moje grlo doć još vidih
   ruci bil' gospoje, sam sebi zavidih
   ter vazeh ljubezni razlike uživat
   koje bi u pjesni dostojno pripivat.
Sva stâše u željah većma me udvorit:
   sad se će, ja veljah, sva medom satvorit;
   ter zaupih: "Ružice, pravi mi za lipos,
   zač mnokrat tužice meni da tva kripos?
Ovako zač vazda ne sčekaš jur mene,
   odkle ti Bog sazda sve dare ljuvene,
   odkle te nadili da moreš poblazit
   i željno tko cvili vesel'jem ukrasit."
Kad ovo doupih, rec'te mi, mladosti,
   kako ja otrpih tolike sladosti,
   kako li odolih moć držat razum moj
   za milos ku volih negoli život svoj.
Kada se zateče nje ljepos i slava
   ter ovu rič reče: "O hvalo gizdava,
   kako mi toj veliš? Er, žimi lipota,
   odkli se drag želiš od moga života,
sve srdce dah tebi, jednako kim ljublju,
   život moj zač ne bi stal, da te izgublju;
   i vazda imam ja jednako srdačce,
   jednako kako sja nad oblak sunačce.
Od tebe rič dražu ne imam kon sebe,
   ter ne mni da mražu ovoj se na tebe,
   negli se uzbojim našojzi ljubavi,
   tuj ljubav da mojim tkogodi ne javi.
Ter kad se što smuću, ono t' mi prilože
   zle sumnje ke sluću da s' ino ne može."
   Kad toj čuh od nje rît, rih razum od ove
   človika može prit koji se prav zove;
mogla bi još ova za krivca dat odvit
   i zlatom sva slova upisat gdi da svit.
   Tej stvari smišljaje ostah ja zabjen vas
   kako struc u jaje, zrčeći nje obraz.
Još mučah, kad reče: "Što mučiš? govori!
   odkli me ter steče, život vas otvori."
   Zače mi praviti: "Neka znaš, svilice,
   priđe ner slaviti ti vaze me lice,
priđe još ner pozna me grlo i kosi,
   ne mogah imat sna, da poznam ti tko si;
   toliku u tebi veljahu dobrotu,
   kojoj rih u sebi dat moju ljepotu.
Zgodi se jedan dan, misal mi otide
   na prozor pozrit van, kad prem ti izide.
   Najprvo utekoh, pak mi da srce svit
   da si ti, ter rekoh: ovo je oni cvit
komu se veseljah jak istok sunačcu
   i samo što željah u mojem srdačcu!
   Ter opet na prozor ončas se obratih,
   me ličce i pozor od tebe ne kratih;
moju t' dah svu lipos, kako sam dobro viš.
   Nu svoju hti kripos ukazat nenavis,
   ter svojom zlom zlobom, kom drazih rascvilja,
   stavi se jur s tobom da mene razdilja.
Čini znat zlim ljudem, onomu navlašto
   koga se ja bljudem; ali bi sve tašto:
   s tobom me rastavi, razglasiv radosti
   i vel'je ljubavi od naše mladosti.
Pomisli ti sam sad, bî li mi s tužicom;
   jer ja mnjah da se tad rastavih s dušicom;
   pače ja deri mrah za željnom ljubezni,
   a pak mi jošte strah priloži s boljezni.
Zatoj se uklonih za vrijeme veliko;
   nu ne mni da ponih tebe se toliko,
   koliko moju čâs da shranim, dim pravo,
   a svaki željah čas znat jes' li ti zdravo.
I svaka tvoja stvar draga mi bîše čut,
   li stavljah tvrdo var obiti prvi put,
   er jošte vrh mene stojaše oni glas
   od koga spomene strnu mi moć i vlas.
Nu mnogo umije i vidi tvoj razum,
   er ja mnju, od zmije poznaje put i drum,
   gdi vrijeme propusti a sčeka čas potom
   koji ti dopusti bit s mojom lipotom.
Pak ova tva sluga kojoj si toli drag, -
   na svitu nî luga od gore ni mač nag
   ki bi se jur proteć štedila tebe rad,
   ter toli umi t' reć, ne vim ja kazat sad.
Put biješe vazela, kada me viđaše
   da sam sva vesela; kad k meni priđaše,
   za te se moliti grediješe s razbludom,
   ka tvojim boliti čini me, znaj, trudom.
Napokon posrnu, cvileći prid moj skut;
   tadaj me obrnu da nje rič budem čut.
   Togaj dil otvorit stah srce moje njoj,
   a s tobom govorit priklonih obraz moj.
Odtole s radosti život sam provela
   i svrh sve mladosti tebe sam vazela;
   jer da tko suncem sja i rajskom lipotom,
   sve scijenju tamnos ja prid tvojom dobrotom."
Još da me pokripi, zače svim zabavljat
   onimim ki lipi hoće se postavljat;
   u šalu, mnih, pođe ter rih, toj gdi pravi:
   "Što sam ja, gospođe, kad timim zabavi?"
Zavi rič ter reče iz ličca sončana
   koja me daleče učini skončana:
   "Kad človik što želi, toj mu je sve blago,
   a lipo svak veli komu je što drago.
Ter veće ne pitaj od togaj ni prosi;
   ako viš, uživaj, što vidit mne mnozi."
   Tada ja stah mukom. Ali kad na grlo
   zgledah trak zlat s rukom, zavapih njoj hrlo:
"Prisvitlo sunačce, birek ti nî svezat
   dosti me srdačce, još grlo hoć stezat!
   Ne znaš li jer ures od tvoje liposti
   tvrđi je nego vez najveće kriposti?"
Toj gdi ja njoj veljah, čini se ne čuti,
   a što je već željah, srdce se sve smuti;
   jer oni čuh bilig koji nam kaže dan,
   i vidih očit stig koji je zori dan.
Tuj rekoh od muke: "Vrime je meni poć,
   zora je u ruke ka dijeli dan i noć.
   Za mene ne pomnju, nu za tvoj glas vesel;
   jer ovdi da domnju pače bih još vazel."
Vire mi tuj ne da, nu sama k prozorom
   pođe ter pogleda je li ve prid zorom.
   Oni čas doteče, jer nađe što rekoh;
   još ovu rič reče: "Znaj da se zatekoh
da tvoj trud i vel'je tužice namiru
   i da ti dresel'je tužbeno rastiru.
   Zatoj ti govoru, ako je stvar koja
   za tebe da stvoru, tako mi pokoja,
za tebe da vršu i da taj stvorim stvor;
   jer ino sve mržu razmi tvoj razgovor,
   razmi tve hotin'je da ti sve ispunju
   i da ti želin'je svršen'jem okrunju."
Ovakoj izbrane sve riči uzveli,
   a s druge li strane sta da me veseli,
   sta da me sve mili, ter vidih nje mlados
   gdi pamet sve sili da meni da rados.
Od koje radosti istom se zabih vas,
   a nad sve zadosti zrčeći nje obraz
   i ličce rumeno, koje me sta toli
   pozirat ljuveno da se svis oholi,
da se svis uzdvigne ter da me živ človik
   vesel'jem ne stigne, da žive vik uvik.
   Ter oni rastanak ne mogu zabit ja
   koji mi još sanak čestokrat razbija.