Moju ljubav kdo će znati,
vilu dragu će spoznati,
naj me tiho sad posluhne,
al od čuda ne zagluhne.
Nje dostojnost ću popivat,
nje lipotu pravo spisat,
koja bude vsima radost,
osebujna srcu dragost.
U pršoni je nizoka,
već od rifa ni visoka,
okol pasa tak tanučna
kot lagvica prec majučna.
Lipa, bela u životu,
tja ciganom da sramotu;
tako dična u gladkosti
kot ribazajm u oštrosti.
Polag toga vrtoglava,
klukonosa i šmrklava,
z jednim okom križogleda,
z drugim bit će slipa vreda.
Je iz vusti prec vojnjava,
škrbozuba i kehlava,
v prsih svojih vsa pikasta,
v zadnjem kraju pak puklasta.
Ruke ima ljubeznive,
kako kora su srablive,
a ramena prec ovele
ter na obih fontanele.
Vidi mi se i burlava,
a brez dvojbe je šantava,
drugač pako dobro znana
da j' prdljiva i poscana.
Jedno malo je skvarena,
zato s flaštri obložena,
kad govori, vusta slini,
kad se smije, kot miš cvili.
Z milim grlom kad popiva,
kot vuk tanko tad zavija,
v tancu pako kada šeče,
nogu vlaći, z ritjom kreće.
Drugo ne znam da b' joj bilo
nit v lipoti kaj falilo.
Ako koji volju ima,
od mene se plašit nima:
rad ju hoću odpušćati
i brez novca valovati,
naj ju vžije, naj ju ljubi,
listor zdravje naj ne zgubi.
