Ki pravo razmisli nature zmožnosti,
tulikaj vrimena njegove čudnosti,
tomu ni potribno u dobru zgizditi
nit prišastnoj srići zavsima zdvojiti;
ar i samo sunce u svojoj svitlosti
od oblakov mora podnašat tamnosti,
kda zmišani vitri u jedno shajaju,
po vedromu nebu nemilo zastaju.
Jedan drugom neće mesto valovati,
u naglosti svojoj ništar odpušćati,
neg razajti mora vsa lipa vedrina,
u oka magnutje postati škurina.
I to ni zadosta, neg moraš viditi
okol naokolo prestrašno grmiti,
brez mire i broja odurno bliskanje,
nikda doljetiti ognjeno triskanje.
Vihri ne smanjkuju vse nevoljno zvirje
ganut iz počinka i ptičneno gnizdje,
još i ljudem kvara buduje v letini,
ko ne more vujti tuči i godini.
Onda strah, nevolja bantuje vsakoga,
Bogu preporučat čini nemarnoga.
Al ni toga dugo, vrime razhajuje,
kolobar sunčeni bolje nazvistuje;
ar ni moći sunce tako potamniti
da b' svitlostjom svojom ne moglo svititi:
akoprem ku vuru zakrito prebiva,
zatim vekšu jakost neg prija dobiva.
Oh, kuliku radost, kuliko veselje
v srcu svojem ćuti vse živo stvorenje
kad vitri razajdu, triskanje prestane,
a žarkimi traki vse svitlo postane.
Ravno tako morem srićna prispodobit
koga jad i nazlob nikda zna obborit
da se mora podat u svojoj zmožnosti
i pretrpit oblak hude čalarnosti.
Onda mu ne prudi Samsonova jakost
niti Salomona nezgovorna mudrost;
man je Alexandra brezmožno gospodstvo
ili Dariusa veliko bogatstvo.
Navale tad vitri z jadnim govorenjem,
zatim grmljavine s krivim svidočenjem,
bliskanje povsuda strašnim ogovorom,
triskavine guste s čemernim progonom.
Prijatelje vidit ni mu dopušćeno,
z rodbinom zastati zavsima skraćeno;
nikdir ne zna najti pravo smilovanje,
a kamo spoznati vridno proštimanje.
Kad jur štima nebog u zlu izdvojiti,
nastore, sramote ne moć preboliti,
al nut svitlost sunca, rekoh, dobre sriće,
ona stira tamnost, ova pak težkoće.
Oh, srića ljubljena, oh, stokrat blažena,
ti si človičanstvu na pomoć stvorena;
vsaki u nevolji tebi se utiče,
u veselju pako još bolje primiče.
Akoprem kot suncu nikda t' je mrčati,
da s tim činiš svitlost neg jače sijati;
potom ne zgubivaš naturalsku vridnost,
pače tad dobivaš povekšanu kripost.
Nikda ti prepušćaš človika trpiti,
ali potom ne daš zavsima zdvojiti;
daš ga potlačiti, al ne daš zatrti,
kad štimaju mrtva, digneš ga od smrti.
Vred znaš oprostiti nevojlno sužajnstvo,
batrivo suzderžat čemerno progonstvo;
što je kvara bilo, z duplom ga naplačaš,
proti hudobnosti prezmožno ojačaš.
Vsaku žalost vreda od srca protiraš,
jad, nazlob, čalarnost batrivo zatiraš;
diku i gospodstvo činiš vred spraviti,
glas, ime, poštenje još veće dobiti.
Al vrh vsega štimam najveće veselje
kad nesrićan more spunit si želenje:
vrhu zatočnikov oblast zadobiti,
suprotivne svoje pod noge spraviti.
Nut kako zna srića to lipo speljati:
proštimanje tvoje čini vred valjati,
ku si prvo imal pri drugih nemilost,
povekšanu daje poglavničku milost;
ki su prvo bili najveć suprotivni,
ti se sad skazuju nazopet ponizni;
ki su šetovali na tvoje skončanje,
sada potribuju milo smilovanje.
Ada, srića draga, kdo te more zdičit,
po vridnosti tvojoj zadovoljno zvišit?
Zato ja henjujem, drugomu izručam,
u milošću tvoju sebe preporučam.
