Zlatna lađa
| Zlatna lađa autor: nepoznat |
Tako su bili čovjek i žena jako siromašni, i nijesu nigdje ništa imali osim jednog djeteta. Jedamput reče čovjek ženi:
- Ženo, evo nam sad ide krsno ime, a mi nemamo nigdje ništa. Kako ćemo ga proslaviti?
A žena mu reče:
- E moj čovječe, što ću ti ja, kad ni ja ne znam kako?
Potom čovjek zakala, pa iziđe nekuda van, i idući putem pomisli u sebi:
- Bože moj, da sad imam ikome ono dijete prodati, ja bi ga prodao, pa bih poslužio svoje krsno ime.
On nije nego tako pomislio, al' pred njega iziđe star čovjek, pa ga pita:
- Šta si ti sad divanio?
- Nijesam ništa, - odgovori on.
- Ma jesi nešto, - reče starac, dalje.
- Ali nijesam, - reče opet ovaj. A kad ga starac i po treći put upita, reče on:
- Ma rekao sam, da imam ikome dijete prodati, da bih ga prodao, pa bih služio krsno ime.
A starac mu reče:
- Pa daj ga meni, ja ću ga kupiti. Samo šta išteš za njega?
- A šta ćeš mi dati?
- Dat ću ti forint, - reče starac.
On pristane, a starac još reče:
- Za taj ćeš forint sve kupiti i platiti što ti god treba, a on će ti vavijek u džepu biti.
Potom on njemu dade forint, pa uprti dijete i odnese. Čovjek otide, pa kupi sve, što mu je trebalo, pa skupi goste i proslavi krsno ime onako, kako je trebalo. Starac odnese dijete, pa udari preko careva dvora; a taj car nije imao muška djeteta, nego samo jedno žensko. Kad je starac nosio dijete ispod careva dvora, viđe ga car, pa ga upita:
- Šta ti to nosiš stari?
- Evo nosim dijete, - odgovori starac.
- Pa bi li ti to prodao? - pita car dalje.
- Bih, - reče starac.
- Pa šta išteš za njega? - pita car opet, a starac mu reče:
- Dat ćeš mi forint, što sam i ja dao.
Car reče:
- Daj ga amo. - I on donese dijete i preda ga caru, a car mu dade platu, te starac otide. Kad je starac otišao, reče car carici:
- Kako ćemo mi sad nadjesti ime onome našem sinu?
- E, ja ne znam, kako bi bilo najbolje. - Car reče:
- Hajde da mu damo ime Dragan. - A carica reče:
- Pa slobodno, neka bude.
I tako ostane Dragan. Kad je Dragan već bio narastao, reče car carici:
- Znaš ti, što je moja volja? Mi ćemo lijepo dati našu kćer za Dragana, pa će nam sve naše dobro ostati skupa.
A carica reče:
- Bome je to i moja volja, - njih su se dvoje još od prije zavoljeli.
Ali, kad je careva kći do udaje dorasla, zaprosi je drugoga cara sin; ali ovaj car reče, da je ne da. Kad onaj to čuje, javi mu:
- E pa dobro, a ti ćeš sa mnom ratovati.
Kad to čuju carevi ministri, reknu caru:
- Mora vijeće suditi, pa komu dosude, onome neka bude.
Car pristane, i tako se skupe ministri, pa sjednu suditi. Kad sudili ovamo, sudili onamo, bome dosude, da njih dva idu u trgovinu, pa koji više istrži za tri godine, neka onome bude. Kad oni tako dosude, dade onaj car svome sinu šestora kola novaca i pošalje ga u svijet, a ovaj dozove svoga Dragana, pa mu reče:
- Vidiš, moj sine, sad se uprav na silu rastati moramo. Onaj je dognao šestora kola novaca, a tebi evo sedmora, pa hajde i ti, pa trži, i gledaj, da više od njega istržiš.
Onda Dragan otide k djevojci, pa joj reče:
- Ja sad moram otići, i bogzna hoćemo li se igda vidjeti.
A ona reče:
- Evo ti moga prstena s ruke, pa ako se igda vidimo, bar ću te po prstenu poznati.
Kad Dragan pođe, reče mu car:
- Evo ti sedam kola blaga, pa hajde, te samo pogađaj i kapariši, pa ako ti pofali novaca, piši mi, poslat ću ti koliko budeš trebao.
A on mu reče:
- Na ne ću toliko novaca, nego ti meni daj samo onaj forint za koji si me kupio, pa će mi to biti dosta. Kad to car čuje, dade mu forint, i on uze još komadić kruha, pa otide.
Idući on tako, dođe u jednu planinu, i tu nađe jednoga starca, gdje sjedi i loška vatru. Kad on dođe k njemu, reče mu:
- Pomozi Bog, djedo!
- Bog pomogao! - reče mu starac.
- A otkud ti ovamo?
- Idem po svijetu, - reče Dragan, - da tržim, ne bih li što dobio, da mi car dade svoju kćer.
A starac mu reče:
- Dobro sinko, dobro. Sjedi tu, pa ćemo spavati.
Ali Dragan reče:
- A moj djedo, kako bi mi spavali ovdje u planini, pa da nas što ujede?
Ali starac reče:
- Ne boj se ti ovdje ništa. Ja ovuda hodam, hodam, pa još ništa nijesam vidio.
Potom mali Dragan sjede, a kad omrkne, legnu oni i prespavaju. Kad je ujutro svanulo, reče mu starac:
- Sad ti hajde preko one planine u grad, pa štogod prvo sreteš, kupi ga. Kad kupiš, onda dođi k meni i dovedi da i ja vidim, pa ću ti još nešto kazati.
Potom Dragan ode uz planinu, a kad bio na vrh planine, srete ga čovjek i vodi crna ćenu, a on ga pita:
- Bi li to prodao?
- Bih, - reče onaj.
- Pa šta išteš za njega? - pita on dalje.
- Dat ćeš mi forint, - reče ovaj.
On mu izvadi onaj forint i dade i uzme ćenu te se vrati nazad starcu pa mu reče:
- Evo, djedo, što sam kupio.
- Dobro si to kupio, - reče starac, - samo ga priveži tu za taj trnić, pa hodi amo k vatri. On priveže ćenu i dođe k starcu, pa sjede, te tu opet noći. Kad ujutru svane, reče mu starac:
- Hajde, sinko, vidi šta si kupio, šta ti ono radi.
A kad Dragan tamo, al' ćene nema. On onda dođe k starcu i kaže mu:
- Ma, djedo, nema ondje ništa.
- Kako to, da ne bi bilo ništa? Hajde, pa grebenaj ondje, možda ćeš da što iskopaš.
On otide, pa začeprka noktima, kad al' iskopa rukavicu masti, uzme je, pa odnese starom, pa mu reče:
- Evo djedo, šta sam našao.
A stari mu reče:
- Dobro je to sve, sinko. Sad uzmi tu mast, pa hajde preko te planine, pa ćeš doći do jedne velike vode, grdne kao more. Onamo preko vode vidjet ćeš careva krmara, pa ga zovi, neka ti preveze lađu, a on će ti reći da ne more, jer da ne vidi, a i da ti ne smiješ onamo, jer je ono gubava zemlja, i car je gubav. Ali ti njemu reci, neka ti preveze unamjerice lađu, pa da ćeš ga srećna načiniti. On će tebi pregnati lađu, a ti onda uzmi te masti, pa ga samo pomaži po čelu i on će biti zdrav, pa će te onda odvesti k caru, pa onda izliječi i cara. A kad cara izliječiš, onda nemoj više nikoga, dok ne prospava, a kad prospavaš, onda ćeš polak sna i platu primiti.
Kad Dragan to čuje, zakala, pa otide od staroga. A kad prijeđe preko planine, dođe do one rijeke, pa pogleda onamo i vidi careva krmara, pa ga stane zvati, a kad ga dozove, reče mu:
- Daj mi tu lađu prevezi amo, da prijeđem tamo, pa ću te srećna načiniti.
Ali mu on reče:
- Ja ti ne mogu lađe prevesti, jer te ne vidim, a ti ne smiješ amo, jer smo mi svi gubavi.
Ali mu Dragan reče:
- Ma daj ti meni prevezi lađu, ja ću učiniti, pa ćeš progledati.
Kad to krmar čuje, preveze mu lađu, a Dragan onda uzme one masti, pa ga pomaže po čelu, i on progleda. Kad ovaj to vidi, odvede ga k caru, pa mu kaže, da ga je on izliječio; i da će izliječiti svu carevinu. Kad car to čuje, reče mu:
- Hajde mene izliječi, dat ću ti, štogod zaišteš.
Dragan uze one masti, pa pomaže cara po čelu, i on odmah progleda. Kad car vidi, da je zdrav, reče mu:
- Hajde liječi moju družinu.
Ali mu dragan kaže:
- Ne mogu, dok ne prospavam, jer sam trudan. Car mu to dopusti, a on otide i leže, a kad odspava i ustane, nađe pod uzglavačom knjižicu, a u njoj piše, da mu car načini zlatnu lađu, koja će ići po suhu, i da mu dade u lađu četiri zlatna soldata, pa će mu onda izliječiti zemlju. On sada reče caru:
- Ako ćeš mi dati zlatnu lađu i u nju četiri zlatna soldata, onda ću ti zemlju izliječiti.
Car mu reče:
- Hoću, samo najprije izliječi zlatare, neka kuju lađu, i onda liječi nas druge.
On tako uradi: najprije izliječi zlatare, a oni onda uzmu kovati lađu. Dragan stane liječiti, i za mjesec dana izliječi svu carevinu, pa se vrati k caru. Car mu reče:
- Jesi li gotov?
- Jesam.
- Dobro, evo ti zlatne lađe, pa hajde.
Dragan sjede u lađu, i ona pođe.
Idući tako dođe u jedan grad, a kad tamo, al' se u gradu čuje velika graja. Dragan pita dalje, šta to tamo galame, a oni mu rekoše:
- Eno uhvatili nekakva trgovca, zakupio silno blago, pa nema čim da isplati, te će ga sad objesiti.
On kad čuje, reče:
- Idem ja sad, da ga vidim.
Ali mu oni rekoše:
- A šta bi imao, kad mu pomoći ne možeš.
Ali on svejedno ode. Kad on tamo, al' to onaj carev sin, pa došao i nakupovao silno blago, pa nije imao čim isplatiti, te ga zato optuže, pa evo došao do vješanja. Kad Dragan dođe tamo, reče im:
- Dajte ga meni, ja ću za njega platiti.
Ovi na to pristanu. On onda reče carevu sinu:
- Daj ti, da te ja popipam po leđima, pa ću sve za te platiti, a ti onda hajde kući, pa se ženi. Ja ne ću kući nigda doći.
Onda carev sin podigne košulju, a Dragan mu zapiše, da on njega ispod vješanja otkupljuje, pa onijem prstenom pritisne kod onoga pisanja, i to se sve dobro pozna, kao da je na njegovoj koži izraslo. Potom ovaj zakala, pa otiđe kući, a Dragan sjede u svoju lađu (kad je platio za njega dug), pa hajde lagaško. Kad onaj dođe kući, sastavi nekako štokakve teskere i napiše, da je taj Dragan obješen, pa kaže tako i ocu one cure i one mu teskere pomoli. A car, kad to vidi, dade mu svoju kćer. I tako se skupi svadba. Potom dođe Dragan u zlatnoj lađi, pa stane u polje niže dvora, a od lađe udari svjetlosti, da se je sve okolo sjajilo. Najedamput uđe u dvor među svatove jedan sluga carev, pa mu kaže:
- Junaci, il će biti posve dobro il posve zlo: evo nešto u polju sja se, kao da je s neba sašlo.
Kad to oni čuju, iziđu van pa gledaju, ali niko ne smije k Draganu, a on ne će k njima. Najposlije dadu onome jednom slugi novaca, pa on zakala, te na koljenima klečeći ode k njemu i reče mu:
- Ako si sveti čovjek, car te moli, da dođeš k njemu dvor.
A Dragan ga pita:
- A šta je to u dvoru?
Sluga mu odgovori:
- Careva se kći udaje, pa su svatovi.
A on reče:
- Neka car dođe po mene, pa ću onda doći.
Sluga otide, te kaže caru, šta je ovaj rekao, a car zakala, pa dođe. Kad i on blizu dođe, klekne, pa pođe k njemu, ali mu Dragan reče:
- Nemoj ti ići klečeći k meni, jer ti si mi otac.
Ali to car ne razumije, van ga stane zvati.
A on mu reče:
- Hajde ti, hajde, doći ću ja.
Potom car otide, a on zakala, pa za njim. Kad dođe gore, uđe u sobu pa sjede do đuvegije i metne ruku na sto tako, kako će careva kći moći poznati prsten. Oni ga stanu nuditi da jede, i pije, ali on reče da ne će ništa, dok ne dođe djevojka, da je vidi. Oni otidu brže po nju pa je dovedu, a ona kako uđe, vidi prsten, pa vikne:
- Ma, to je naš Dragan, eto mu moga prstena na ruci!
Kad svatovi to čuju, pitaju ga otkuda je, a on im reče: ja sam taj i taj. Ali onaj đuvegija reče, da on laže, pa pokaže one teskere, i oni mu povjeruju, pa sude, da će ga objesiti. Dragan reče:
- Odmah me objesite, ali samo neka on pokaže svoja leđa, pa pročitajte šta piše na njima; i, ako ovijem prstenom ne bude pečat udaren, onda me objesite.
Đuvegija se stane nećkati, ali svi navale na njega, i on skine košulju, a onda pročitaju svi i vide prsten i dosude da njega treba objesti. Ali im Dragan reče:
- Ja ga ni sad ne dam vješati, samo neka ide van, a vi svatovi ostanite pa budite moji svatovi.
Oni tako učine i njega išćeraju, a on se vjenča s carevom kćeri, pa tako s jednim forintom ostane srećan.