Deh, vila predraga, jur jednuč razmisli,
vernoj mojoj službi, deh, najam privoli;
dalje ne odvlači, ar težko je znati
življenju našemu kakov cil imati.
Sada srića služi dokončat trpljenje
i prilika dobra izpunit željenje;
potlam vrime ne znaš kako j' odlučeno,
skupa se zastati već kada sujeno.
Nisi, duša, mogla ti dosad kušati
kolika je žalost nutarnja spoznati,
kad ni već ufanja dobro zadobiti
koje koga more srićna učiniti.
Ova tvoja lipost, s kojom se veseliš,
i draga dostojnost, s kojom se batriviš,
veruj mi je, neće navike trpiti,
ar spodobno cvitju hoće preminiti.
Ravno kako večer zoru dostiguje,
za lipim vrimenom godina buduje,
onako natura mora prohajati,
vsaku svoju diku prik volje skončati.
Zato, drago srce, imaj milosrdnost,
prvo neg poginem tebi projde lipost;
drage oči svoje na me ti obrni,
z ljublenim pogledom radost mi povrni.
Oni lipi klariš i rubint kinčeni
kdi beli biseri stoje zatvoreni,
deh, mojemu lišcu milo je priloži,
z dragim kuševanjem bogato obloži.
Dopusti mi prsi tvoje celovati,
v lipom naručaju slatko počivati;
hoćeš moju službu dostojnu spoznati,
a ja tvoju ljubav zahvalnu ozvati.
