Tužno moje srce, kamo sada misliš?
Je l' na vilu dragu kojoj verno služiš,
na nje črne oči ke dično igraju,
ar spodobno suncu srce zažigaju?
Je l' ustnicu miliš, ke skup drago zdiva,
v kojih klariš, biser kinčeno prebiva?
Il nje bele prsi štimaš tak nasladne,
koje snigu, mliku bivaju prikladne?
Aj, tvrdno ja ufah da vile ljublenost,
nezgovorna dika, lipost i nasladnost
u nje telu, lišcu vazdar je trpeća,
lilija i roža cvatuć nahodeća.
Al nut kako vreda dostojnost prohodi,
vrimena čalarnost vsu diku odvodi;
sada prav spoznajem da se prigodjuje
da kaj cvalo vjutro, k večer preminjuje.
Ništar ni na svitu, vse je prohodeće,
kot oblak il magla, neg mal čas trpeće;
deh, razmisli, kada duša s telom dili,
kaj su oči, usta, prsi v dragoj vili.
