Oh, veselju momu ti uzrok jedini,
kako srcu tvomu drago more biti
da lipotu tvoju vsim nam očituje
sam bog od ljubavi, ovak izvišuje!
More li kdo reći da kinća dragoga
skratilo t' je nebo što god ma lipoga,
kada sama Venus mora valovati
od tebe vsu diku, ljubeznost imati?
Oči tvoje k suncu štimam prispodobne,
ko vse stvari živi, okripi turobne;
milo tvoje lišce pravo j' protulitje,
v kojem lipost, dragost vsaka nahodit je.
A ustnice drage kako ću zdičiti?
klariš i rubinti mogu se zakriti;
biser z alabaštrom malu ima belost,
proma tvojim zubi postaju neg tamnost.
Blažen komu j' srce od tebe ranjeno
il z moćjom ljubavi sladko začareno,
more se ta srićan med ljudi držati,
u vsem zadovoljan, sigur nazivati.
Hvalim onom dnevu kda sam se narodil
i za volju tvoju ljubleno obbolil;
prija hoću sebe moći odduriti
nego, draga duša, s tebe pozabiti.
Bar neg zna slobodno vse živo stvorenje
da s tobom, u tebi je moje življenje;
veselja ja nimam brez tvoje radosti
nit ćutim nasladnost brez tvoje dragosti.
S tim ti bile ruke ponizno celujem,
dušu, telo, srce navike aldujem,
ništar nimam, vila, u mojoj zmožnosti
ko b' me veselilo kak tvoje milosti.
Ravno kako jesi v liposti kraljica,
med travom ovelom prelipa rožica:
hoću sluge tvoje nadajt u vernosti,
skradnju kaplju za te stočit u stalnosti!
