Nemoj zamiriti,
oh, vila, mrziti
moje tuženje;
ar ni moć trpiti,
srcu preboliti
takvo trpljenje.
Razmisli vridnosti,
prečudne liposti
stvorenja tvoga;
lasno ćeš suditi
ter zmožnost ćutiti
trpljenja moga.
Oddavna ljubeći,
ponizno služeći,
vernost skazujem;
kad mi nek sujeno
vidit te ljubljeno,
vas obradujem.
Ni takve prilike
nit strašne rizike
moći podnjeti,
ke ja za nasladnost,
za tvoju ljubeznost
ne b' htil prijeti.
Ne marim živiti,
sam sebi vgoditi
brez volje tvoje;
ar tebi aldovah,
navike valovah
življenje moje.
Ako t' je usluženo,
v srcu ugodjeno
moje skončanje,
rad ću privoliti
krv moju stočiti
teb' na zdržanje.
Pren tvoje dragosti
takve odurnosti
v sebi zdržuju,
moje pak vernosti
listor poniznosti
vsedil hranjuju.
Deh, vila, smiluj se,
oh, draga, gani se
od nemilosti
ter daj mi spoznati
il konči ufati
tvoje milosti.
Što t' prudi mučiti,
učinit zdvojiti
ki t' verno služi?
Ne morem strajati
nit ranu tajati,
srce te ljubi.
Il te drago skončati
il pomilovati
moje življenje;
ja neću zmanjkati
vsedil zazivati
drago smiljenje!
