Višeput prevareni vuk

Višeput prevareni vuk autor: nepoznat

Ogladnio jednoć vuk, pa pođe tražiti štogod da se nahrani. Premetnuo brda i dolove, spade u neko poljice i tu ugleda psa bjelova, ali mršava i suha ko bakalar. Već poizdaleka poviče vuk:

- Čuješ li ti, bjelove, sad ću ja tebe izjesti.

Pas se ušeprtlji pa odgovori:

- Možeš dragi kume al' nemoj namah nego me pusti, da idem kući da se izljubim i izgrlim sa svojom sitnom dječicom, šestero štenadi; a čim zora zapraši eto mene opet amo, eh, onda jedi u sto dobrih časa.

Bio vuk srca milostiva pa pustio bjelova kući, da se oprosti sa svojom dječicom. A kad bilo sutradan, a vuk oblizujući se svaki je čas pogledo onim pravcem kud je bjelov otišao, ali zaludu. Prođe i podne, a bjelova nema. Već mu se dosadi ovdje sjediti misleći da se nije bjelov zaboravio; pođe vuk, da bjelova sjeti pogodbe. Došav na dno poljica poviče preko potoka bjelova, a bjelov mu se oglasi:

- Ej, moj kume, bilo ti jučer grabiti, a ne ugovarati, te danas ne bi kesio zube i čeko s onu stranu potoka bjelova, koji će ti doći, kad se voda složi s vatrom, a ti oženiš s ovcom.

Videći vuk da je prevaren, rekne:

- Eh, pa ti vjeruj psu! - te odatle dalje.

Došav u drugu njivu nađe magarca gdje pase, te mu odmah pritrči i u brke rekne:

- Eh, moj magarče, pas me prevario, ti zaista ne ćeš, jer sad ne ću više gledati na pogodbe i poštenje.

Kad magarac vidi, da je za glavu, poplaši se, pa u strahu rekne:

- Je li, kume, ti i mene namislio ujesti?

Vuk mu odgovori:

- Ta da, bogme ti nijesam došo na pir, nego da se malko okrpim.

A magarac mu odgovori:

- E, al' mi se čini, da sam ja star, pa možebit me ne ćeš htjeti jesti, nego ti prođi za mene, pa me pogledaj straga i ako me begenišeš, evo mene.

Vuk pristane na tu nagodbu, te zaviri magarcu pod rep, a magarac ga plehne nogama, te moj kurjo odmah po tlima napola mrtav pane, a magarac put pod noge.

Kad se je vuk osvijestio od teškog udarca, opazi jadan, da mu je magarac izbio dva zuba.

Opet pođe kum u daleki svijet tražiti štogod u gladan trbuh; al' čvrsto obeća, da će, što prije nađe ujesti bez ikakvih uvjeta. Ni sad nije daleko išao, te odmah nađe u drugoj njivi dva ovna, koji se nemilice glavama tukli. Izdaleka već poviče:

- Eh, ugursuzi jedni, baš sam vas i tražio, sad ćete istom vidjeti, što je ježeva muka.

Odgovoriše ovnovi: - I pravo nam je, kad smo dva, pa i nas dvojica ne možemo u skladu živjeti. Ali čuješ li, kume, nama je poginut, mi smo već tvoji, uteći ne možemo, a znademo da si plaho gladan: dobro bi bilo, da mi obadvojica u tebe uletimo, pa eto tebi masne večere.

- Vuk ih začuđen upita, kako će oba najedamput unići?

A oni odgovoriše:

- Ti rastvori ralje i podigni rep, pa ćemo mi jedan otraga, a drugi na usta unići.

U vuka lakome oči pri pogači, ta i zinu na čeperak, a rep diže na leđa. - Oni se izdaleka zatrkaše, te kukavnog vuka silovito drnuše glavama jedan u zube, a drugi otraga, pa vuk skoči u zrak povrh čovjeka. Ovnovi počeše nad svojim kumom jadikovati, što tako u ćoravo pogubi zube i slomi kičmenicu.

Dok se je vuk počeo osvješćivati, ovnovi uteku. Kad je vuk ustao, sam je sebe proklinjao i svoju budalastu pamet, jer ga evo već dva put ljuto izraniše.

Opet jadnik pođe dalje, da još jedamput okuša sreću. Nije daleko putovao i nađe jednog sivca konja, komu je samar veliku sadnju na leđima napravio, pa ga je već i sam goso odbjego i pustio da živi dokle može. Kurjo, dok nazrije sivca, već izdaleka povika:

- Ej, pobro, dosada si, sad ćeš mi večera biti, ne bud pređašnjih lopova, kojima sam na poštenje gledao, pa me izvaraše i još ovako grdo isprebijaše. Ti si moj bez ikakva ugovora.

Konj mu odgovori:

- Dragi kume moj, da te je svatko prevario, ja te ne ću. Jer, kume moj, da ti pravo kažem, meni je već dodijalo ovako življenje. I ja sam evo, kako vidiš, i bolestan i gladan i žedan, a i goso već otreso nad menom ruke. Ja sam tvoj svakako, ali znaj, da me ne možeš od jednoć izjesti, već ti uzjaši na mene, pa me počni jesti s ove sadnje moje, pa što izjedeš, prosto ti bilo, a ja ću opet živjeti, pa kada opet izgladniš, možeš ostanke dojesti.

Vuk opet pristane na pogodbu, te skoči konju na leđa, a konj zagrebo, ko da se pomamio, pa za nekoliko stigne u grad. Htio vuk skočiti, ali ne ima vremena. Potpaze ga varošani, te zavikaše:

- Eno na sivcu vuka! - te tude netko nešto popade te kukavnog vuka na mrtvu postelju isprebijaše, i jedva živu glavu iznese.

Prošla ga volja tražiti lova, nego se vrati onakvi isprebijan u šumu govoreći:

- Ej, budalasta glavo, nije za te meso, nego bukova trulež, kad tebe toliki izvaraše i bar na posljednjem ne naučiše pameti; tebe kumstvo skupo stade.

Putujući tako isprebijan sustiže ga strašna bura s kišom i ledom i to baš na jednom raskršću, na komu je bila velika šuplja lipa. Kud će kum, već ravno u duplje, te okrene glavu na dvor, a rep unutra. Sjećajući se, koliko je pretrpio počne opet na glas govoriti:

- Dragi bože, koliko pretrpih muke, još da nešto bude, pa da se tkogod desi u ovoj lipi, pa da mi prikupi rep i sjekirom glavu rascepa, najpravije bi mi bilo.

To čuvši pastir koji je u lipi za njim bio i koji se kao i on od kiše sakrio, prikupi mu rep u ruku te sjekirom u glavu, a naš vuk mrtav padne.