Veter je z dalka doletel,
z kraja, gde dan je sad svetel,
gde meglah mutnih tih ni,
gde se vsim srcem živi.
Onde su v cvetu vsi vrti,
širom obloki odprti,
roža med klinčeci cvete.
Ili to drago je dete,
koje mi srce želi?
Kaj si mi, veter ti vesel
z dalkoga sveta donesel,
kaj bi povedal mi ti?
V suncu da vse tam trepeće,
puno je smeha i sreće?
Da su i tebi tam krila
suncem pozlaćena bila,
da si se težko odpravil,
cvetje vu suzah ostavil?
Al da su lugi i trni
i dani tužni i črni
Zlato vse strusili, zeli,
strgat i kreljuti šteli?
Kaj ćeš v tu pušću i čam,
kaj je doneslo te k nam?!
Kam ćeš ti? Ni te strah noći?
Strašne su slepe joj oči.
Kaj će tvoj plač? Il je smeh?
Si li mi v dušu pogledal,
bi li ti rad mi povedal:
da je tak živeti greh,
dane te puste i duge,
živet, - a samo za druge,
da je za vsaki čas kvar?
- Lepše je, lepše, poginut,
s tobom oditi i zginut,
pak se ne vrnut nigdar!
