Tolika obide

Tolika obide autor: Hanibal Lucić

Tolika obide radost mi sardašce
   Za čas kî te vide me oči, sunašce,
Da svake žalosti u kih godir bude,
   Radi te radosti me sarčce zabude.
Nu da bi kim rokom bilo da dostojim
   Gledati te okom na volju ja mojim,
Rekal bih: gospoje, ništore ne scinju
   Vesel'je da moje na raju prominju.
Danu gnjiv, i još mal, na lišcu tvojemu
   Toli je, vilo, zal sardašcu mojemu
Da - da bi čas malo tarpio već dug -
   Ne bi me ostalo razmi prah tere lug.
Niti bi, da sam živ, činiti tko mogal,
   Toli bi sve taj gnjiv pomoći primogal.
Ti dakle, vilo, si moj čemer i moj med
   Kî mi dobro nosi i kî mi nosi zled.
Taj mi med ne čini čemerom gorčati,
   Moj zlati jedini parstenče novcati,
Ali tuj gorčinu miri da podnosim,
   Kako prem ne zginu, ter ino ne prosim,
Paka neka pridu od svita mladosti
   I stave na sridu sve njiju radosti;
Pri toj radosti njih moj će plač dreseli
   Ostati kako smih kim se raj veseli.