Phili draga, veruj, nezgovornu žalost
Rad tebe zaćutih, u srcu čemernost,
Ar ni moći telu nikakor trpiti,
Neg i duša mora nevoljno tužiti.
Kada god pomislim na prošastno vrime,
Onda suze ronim, svoje zabim ime,
Prokleta bi vura ka te odsudila,
Ah, trpljenje takvo jadno navalila.
Nimajuč uzroka prom tvojoj vridnosti,
Zbučit je hotila svitske hudobnosti,
Engedujuć rada nazlobu, čemeru,
Ranit srce tvoje, skazat vsu neveru.
Je li to moguće, svita Stvoritelju,
Nepravica takva tlači tvoju zemlju?
Još li ćeš pretrpit čalarnom narodu
Kot lakomu vuku nad ovcami škodu?
Al morebit zato grihe pregledjivaš,
Tujinu nazlobit tako prepušćivaš,
Tvojom da pak z moćjom pravične desnice
Angela odlučiš požalit krivice?
Raduj, ada, Phili, dojti hoće vrime,
Jedino živući stresti tužno brime,
Naj bu vse prošastno zasad pozabljeno,
Ar ime, poštenje dično je dobljeno.
